УСКОРО!
КОНКУРС ЗА УЧЕНИКЕ НАШЕ ШКОЛЕ!
КРАТКО ТРАЈЕ!
Јелисавета Начић�(јединствена жена - у јединственој причи)
Сарадници:
О ПРОЈЕКТУ – ПРИЧА о Јелисавети Начић
(јединствена жена – у јединственој причи)
АУТОР ПРИЧЕ (идеја), координатор и реализатор – СВЕТЛАНА ГАВРИЛОВИЋ
ИЗВОРИ:
ПРИЧА о Јелисавети Начић�Светлана Гавриловић
Почињем ову причу знајући да је жена о којој говорим изузетна, истрајна и упорна, да јој је живот права филмска прича, али да је и ова прича изузетна јер се може читати на више начина. Рађена је по делу Наташе Марковић, јер иначе, како бисмо знали неке детаље из живота наше главне јунакиње. У причи учествујете и ви сами, као читаоци, пошто је можете читати онако како желите, правећи током читања свој избор. Некада ће вас тај избор одвести на место са кога ћете се тешко вратити на основну причу, али рачунам да и данас има упорних и истрајних који ће стићи до њеног краја. Или то, можда, није крај?
Прича почиње у Београду 19. века.
`
Кнежевина Србија је 1878. године, одлуком Берлинског конгреса, добила независност у време династије Обреновића. Управо та година биће значајна за ову причу.
Када је владао последњи из династије, Александар Обреновић, Београд је још увек личио на турске градове (касабе), а полако се модернизовао и претварао у европски град у наредним годинама и деценијама.
Крајем те важне, 1878. године, тачније 31. децембра, родила се у Београду једна девојчица Ангелини и Михаилу Начић. Михаило С. Начић био је, према изворима, богати и угледни трговац пореклом из Пожаревца, а који је припадао Цинцарима.
ИЗАБЕРИ!
И Наташа Марковић у својој књизи о Јелисавети, као и Милутин Тасић у делу „“Српске жене испред свог времена“ наводе да је Михаило Начић поседовао читаву падину испод Теразија, испод хотела „Москве“, као и скоро целу Хиландарску улицу са све кућама и баштама. Био је врло имућан, али је од тринаесторо деце, међу којима је и Јелисавета као једна од најмлађих, преживело само њих троје: њена старија сестра Јелена, Јелисавета и њен млађи брат Јован. Остали су као деца, или као млади поумирали до Првог светског рата од болести.
ИЗАБЕРИ!
ИЗАБЕРИ!
Подаци из литературе до којих се могло доћи наводе да је била несташна девојчица која је волела да се прошета недељом са својим оцем кочијама са дивним белим коњима. Кочије су тада биле главно превозно средство, при чему је њен богати отац позајмљивао коње и породици Обреновић кад су им били потребни, јер је са кнежевском породицом био близак. И трамваје су у Београду тада вукли коњи, а Јелисавета је и њих волела. Шетња је обично почињала од Теразија и управо Теразије биће за њу такође важно место.
Михаило Начић је, сигурно, могао приуштити својој деци све што пожеле. У времену о коме говоримо, само су дечаци одлазили у школу, а девојчице су се бавиле другачијим активностима. Али, не и Јелисавета. Она је, очигледно, хтела да учи. Отац коме су деца умирала, а притом тако имућан, вероватно није могао да се одупре захтевима своје Цаје, како су је звали. А Цаја је радо читала књиге Исидоре Секулић, још једне ванвременске жене, проналазећи код ње нешто што је и сама поседовала. Оцу је рекла да ће и мираз дати за школовање. Мираз? Је ли мислила да се не удаје?
ИЗАБЕРИ!
ИЗАБЕРИ!
Историчар Дејан Ристић наводи да су родитељи желели да је удају после завршене гимназије. Имала је осамнаест година када се уписала 1896. на новоотворени Архитектонски одсек техничког факултета Велике школе у Београду, a завршила га 1900. године, у року.
И била је најбоља, изузетан студент, посвећена, истрајна и упорна. Завршила је за четири године као прва жена у Србији која је студирала архитектуру и прва која је дипломирала на архитектури, прва, сјајна, одлучна. Изборила се за своје место учених, међу мушкарцима.
Али, то није крај борби. Требало је запослити се. Један од захтева да буде примљена на посао био је и да је одслужила војни рок. То је значило да је мушкарац, а она је била жена. Жена, отмена, лепа, модерна, а са јачином мушкарца.
ИЗАБЕРИ!
Две године је радила као технички цртач-приправник у Министарству грађевина и положила државни испит 1902. године. Али, као службени архитекта није могла да ради посао намењен мушкарцу.
Због тога прелази у Инжењерско-архитектонски одсек Београдске општине, као прва жена у јавном сектору и главни архитекта за град Београд. Ту је, по подацима из књиге „Градитељи модерне Србије (1804-1918)“ коју је приредио Лазар Никодијевић провела наредних шеснаест година на пословима пројектанта. Исти аутор у том свом делу наводи имена четрдесет два мушкарца и само једно женско име – Јелисавету Начић.
ИЗАБЕРИ
Рођена у време промена, када је држава постајала независна, уписала Велику школу у време промена и отварања неких нових одсека, завршила школовање у периоду промене векова, а спремна и да мења свет око себе, правила је промене као прва жена архитектица и урбанисткиња. Одлучна, храбра, надасве креативна и вредна.
Нова династија и њен краљ Петар I Карађорђевић градили су Краљевину Србије. Расписан је наградни конкурс за израду идејног решења – за пројекат цркве у Тополи. Јелисавета учествује, а конкуренција јака, све познате архитекте – мушкарци. Жири угледан и строг, а конкурс анониман. Јелисавета ту осваја трећу награду и то је промовише као успешну у послу. Успех јој доноси многе наруџбине па пројектује приватне куће.
Са архитектом Димитријем Леком почела је да ради на уређењу Калемегдана већ 1901. године. Милутин Тасић у књизи о значајним женама из прошлости наводи да је започела са пројектом за степениште преко пута Француске амбасаде, којима се са Савске алеје силазило у Париску улицу. Ограда Савске алеје са вазама на каменим основама такође су биле дело уређења Калемегдана који је спроводила Јелисавета Начић. Ова ограда је нестала у бомбардовањима Београда, као и још неке њене грађевине.
ИЗАБЕРИ!
Степенице и данас изгледају отмено и својом лепотом подсећају на неке у другим градовима Европе, а за оно време, 1903. годину, оне су представљале диван улаз на калемегданско шеталиште. Њихова елеганција почиње од средине где из зида са лављом главом израђеном од бронзе избија вода. Степенице су обострано распоређене и изнад зида се спајају у једно чинећи складну целину.
Основна школа „Краљ Петар Први"
ФАСАДА ЗГРАДЕ ШКОЛЕ и ДЕТАЉИ НА ЊОЈ
УНУТРАШЊОСТ ШКОЛЕ: хол, ходник, степенице, простор испред свечане сале
НАЈЗНАЧАЈНИЈЕ ДЕЛО
Многи се слажу да је Основна школа „Краљ Петар Први“ најзначајније дело Јелисавете Начић. Рађена у периоду 1906-1907. године, а и данас делује раскошно, мада ју је и време изменило и потребно јој је освежење, дотеривање као некој правој, старој дами међу зградама.
ИЗАБЕРИ
У периоду када је Јелисавета пројектовала зграду школе, већ су били изграђени: Конак кнегиње Љубице, Саборна црква, зграда Народне банке ... Било је потребно уклопити нову зграду са околином у којој је свака од ових зграда доминирала својим изгледом због величине и значаја.
Наташа Марковић наводи да историчарка Ана Столић у својој књизи „Београд у доба кнеза Милоша Обреновића“ описује Београд у који се улазило на четири капије: Видин и Стамбол капију (да би се ушло у османски део града), а Савску и Варош капију (кроз које се улазило у српски део града). Од свих је најлепша била Стамбол капија која се налазила код данашњег Народног позоришта. Наводи нам да се српска варош простирала око Саборне цркве и савске падине, муслиманска према Дунаву до данашње Улице цара Душана, , а јеврејски део се налазио испод, на Дорћолу. Како су Грци и Цинцари живели у Васиној улици и данашњој Улици краља Петра, то су ове улице биле и најживље, где је била главна чаршија и радње у којима се куповало.
У време када ју је пројектовала, школа се звала „Основна школа крај Саборне цркве“. Као тек свршена архитектица, Јелисавета је показала да је била вична да школу прилагоди нагнутом терену, Саборној цркви са којој се готово дотиче, као и велелепној згради Народне банке преко пута ње и да поред тих важних зграда и она нађе своје место да заблиста.
Школа је чудноватог облика, по захтевима академизма пропорционална само са прочеља, док су јој „крила“ потпуно различита: једно се брзо завршава остављајући простор за улаз из дворишта крај Француске амбасаде, док се друго протеже према цркви, прилагођено нагибу, завршава тамо где је данас фискултурна сала и савија ка дворишту школе.
И, док је прочеље увучено у односу на улицу и на зграду банке, изнад главног улаза са малог платоа виде се прозори свечане сале коју у то време нико није имао. Фасаду украшавају и ликови два великана: Вука Караџића и Доситеја Обрадовића, док су на сваком кораку постојали знаци моредне архитектуре.
Школа је у то време имала 16 учионица, електрично осветљење, док су светиљке на улицама биле ретке. Имала је и све хигијенске услове, тоалете на сваком нивоу, онда када их ни у чаршији свуда није било. Подова прекривених паркетом, школа је заиста сијала и изнутра. Добила је школа и пространи хол и гимнастичку салу, коју није имао нико. Грандиозна школа, лепа, светла, изузетна као и њена ауторка...
Како је изградњом школе Јелисавета постала тражена, ангажована и поштована у својој струци, то је у самој згради школе за њу издвојен атеље који је користила. И тај податак може бити значајан у њеном даљем животу у коме, неки кажу, долази и до романсе јер упознаје вајара Ивана Мештровића.
ИЗАБЕРИ
Ако се зна, а зна се, да је после ратова радила на рашчишћавању рушевина, да је својој земљи дала оно што је најбоље знала и умела да ради чиста срца, искрено, истрајно се борећи и трудећи да од града који је био на дивном месту, али много тога у њему није било такво, начини град којим ће моћи да се поноси свако, онда се може рећи да се одужила том вољеном граду, мада није радила само у њему и за њега. Београд је био њена инспирација.
Зато не чуди што јој је поверен и урбанистички задатак уређења Теразија, оног места на ком је поникла и који је волела. Теразије постају простор са све више саобраћаја и траке се раздвајају при чему средину заузима цветни простор, а уз то би, уместо чесме која је била симбол Обреновића па је и премештена у Топчидер, требало да стоји фонтана коју би израдио Мештровић. У фонтани је требало да буде и стуб са спомеником „Победник“. За његове потребе, општина му даје атеље у школи „Краљ Петар Први“ где је фискултурна сала довољно висока да се тај споменик у њој ради. Идејне скице за цео трг радио је инжењер Веселин Личић, а реализован је по пројекту Јелисавете Начић.
ИЗАБЕРИ
До појаве архитектице Јелисавете Начић није познато да је било жена које су пројектовале цркве. А она се у више наврата опробала и у овој области, и била успешна. Не заборавимо да је у жестокој мушкој конкуренцији освојила трећу награду на анонимном конкурсу за цркву на Опленцу непосредно после стицања дипломе.
И поново се ухватила у коштац са задатком да пројектује још једну цркву – Александра Невског на Дорћолу. Пројекат је, по неким подацима започет 1909. године, али се са градњом почело тек 1912. Није завршена по њеним нацртима. Разлог су ратови, посебно Први светски рат, па је градња настављена 1927. године, по донекле прерађеном пројекту Пере Ј. Поповића и Василија Андросова. Није познато које измене су они направили, али је црква изграђена у српско-византијском стилу. Украшавају је розете (кружни украси), а препуна је светлости што је било карактеристично за грађевине Јелисавете Начић.
Њен рад на сакралним (црквеним) објектима није се ту завршио. Како је била позната као родољубива особа, сарађивала је и са Колом српских сестара, али и друштвом „Кнегиња Љубица“, за које је на Косову пројектовала цркву и Дом милосрђа.
Живот ће јој донети изазове и опредељења која нису сви подржавали, али би се могло рећи да је свој „дуг“ према цркви и вери, ако такав постоји, одужила радом на овим објектима.
Још један изазов допринео је да покаже своје квалитете и способности у изградњи радничких станова, првих на Балкану. Комплекс радничких станова у близини Бајлонијеве пијаце је још једно од њених дела које је данас под заштитом државе. Пројектовала је 1909. године зграду која делује раскошније и споља и изнутра мада је намењена радницима и не садржи много детаља, али је светлија него неке друге зграде сличне намене.
Богата девојчица из детињства, одужила се тако и онима који су били из истог сталежа из ког и њен отац радећи приватне куће богатих људи, али и сиромашнијим радницима.
Како је само брата и сестру имала крај себе од све рођене деце, а многа деца из породице су поумирала, чини се да је и њена изградња Павиљона за туберкулозне још један њен „дуг“, овога пута породици, најближима, а изграђен је 1912. године. Ни павиљон са пространом терасом на коју су изводили болесне није преживео, страдао је у рату као још неке њене грађевине.
И, ко зна како би се њен живот даље одвијао, да није дошло до Првог светског рата 1914. године. Балкански ратови су били иза ње, али је непријатељ, улазећи у Београд, на истим тим Теразијама пронашао славолук, сличан другим дуж улице, на коме је писало да нису сви Срби још увек ослобођени.
Као осведочена патриоткиња, као неко ко се свим силама трудио да буде од користи и у данима рата расклањајући рушевине, примећена је и прогнана у логор Нежидер у Аустроугарској, у којем су били смештени и други виђенији и угледнији Срби, као што је био научник Милутин Миланковић. И живот јој се из корена мења јер се заљубљује. Зашто баш ту и зашто баш тада, Јелисавета среће Луку Лукаја, Албанца, католичке вероисповести, млађег од ње две године? Већ са близу четврдесет година, она се заљубљује и удаје у тим нељудским условима. И не само то, она 1917. године рађа девојчицу Луцију.
ИЗАБЕРИ
Лука Лукај
Нема мираза, нема њених у близини, али је ту љубав, разумевање, истоветни циљеви и мишљење, иста жеља за слободом земље, за уједињењем народа са Балкана, јер Лука је био просрпски оријентисан.
И тада, у својој тридесетдеветој години постаје мајка.
Лукај има рођака, ујака, који је бискуп у Трсту и он интервенише да их пусте пред крај рата. Разумевање и љубав стечени у логору остају и на слободи међу њима, али као да други не налазе разумевања за њих.
Ни Јелисаветина мајка, а ни Лукини родитељи нису одушевљени браком Албанца и Српкиње. Они су најпре у Београду где Јелисавета учествује у рашчишћавању, али због болести ћерке одлазе у Скадар где су били његови, а где је време било топлије. Лукај има наследство и живе на рачун њега.
После Првог светског рата, Лукај је министар у влади Есад Паше Топтанија, Албанца који је помогао Србима приликом повлачења преко Албаније и Срби су то његово добро запамтили. Лукај је полиглота, говори више језика, као касније и њихова ћерка Луција. Ово двоје истомишљеника теже уједињењу Јужних Словена уз Албанију као придружену земљу, са Београдом као престоницом те будуће Балканије. У Албанији, међутим, избија грађански рат и она се, равноправно са мужем бори. Резултат је лош по њих.
Избор текстова о мајчинској љубави
ИЗАБЕРИ
Брачни пар мора да напусти Скадар јер је победила супротна струја. И, тражећи своје место под сунцем, на сунцу због здравља јединог детета, они се враћају у Југославију 1923. године. Настањују се у Дубровнику, у вили католичке цркве, поред катедрале на Страдуну, Бунићева пољана 1. Од 1928. године то постаје стални смештај.
О овом делу живота Наташи Марковић је податке дала њена ћерка Луција говорећи о албанско-српскохрватском речнику који је Лука спремао и који је касније штампан, о свом раду у туристичким агенцијама, познатим у целој држави („Компас“ и „Атлас“), о својој ћерки Мартини коју је Јелисавета одгајила, о њеној праунуци Ани Рундо, историчарки уметности и чукунунуци Мии Томић...
Да ли се, женском линијом, круг затворио? Још једна жена уметник, још жена које су успешне, храбре, самосвесне, одлучне и упорне да постигну оно што желе...
ИЗАБЕРИ
ИЗАБЕРИ
Из Дубровника није одлазила, умрла је тихо, са 77 година, на другом спрату куће у Бунићевој пољани 1.
Изнад главе је све време држала урамљени постер, своје најдрагоценије и по некима најзначајније дело, школу „Краљ Петар Први“. „У боји слоноваче коју је волела, помешану са златним прахом своје инспирације и уметничког дара“, како рече Наташа. Изграђену на месту некадашње школе, са традицијом која баштини традицију исте, јединствену као што је и сама била. У њој је имала свој атеље, у њој је радила са Мештровићем, у њој је рађен „Победник“ који је требало да краси Теразије, а стицајем околности завршио на Калемегдану као његов вечити симбол. У школи је одиграна прва кошаркашка утакмица у Србији, сликар Стева Тодоровић је на том месту основао Прво српско друштво за гимнастику и борилачке вештине, у њој је од 1923. године своје састанке одржавало Коло српских сестара са којима је Јелисавета била блиска, што се може видети на једној слици где је у униформи... Ту школу је држала изнад главе до смрти, 6. јуна 1955. године.
Ни у Београд, кога је много волела, никада више није отишла. Њена ћерка је помињала да је од владе ФНРЈ тражила пензију коју није добила, а одговор је стигао тик после њене смрти... То је био разлог што се за њен гроб дуго није знало, осим да је на гробљу Бониново и његовом православном делу.
ИЗАБЕРИ
У Београду данас постоји једна мала улица са њеним именом у близини Бајлонијеве пијаце.
Да ли је то довољно? Ако је икада била „дужна“, верујем да је дуг својим делима одужила. А јесмо ли се ми одужили њој? Колико има оних који за њу знају? Није ли живот попут филмске приче довољно инспиративан за прави филм? Није ли њен рад достојан и споменика у том истом Београду који је уређивала? Хоће ли ова и оваква прича рађена према делу Наташе Марковић, али скупљана и са других страна мрвицу по мрвицу о овој јединственој жени, допринети да се о њој више зна и говори? Њено најзначајније дело треба да „наставља“ причу о њој!
Неко би био мишљења да се прича о Јелисавети овде, са њеном смрћу, може завршити, да се може прочитати и заборавити...
Можда неко може, али они који повремено пролазе Теразијама, који се често на Калемегдан пењу баш њеним степеницама, то не би требало да чине, а понајмање они који свакодневно улазе и излазе из школе, њене школе...Прича о њој мора да траје док постоје и њена дела, а школа је једно од њих.
Сигурна сам да би свако о њој још могао истраживати, читајући књигу Наташе Марковић или можда неку другу, рецимо „Београд као аутобиографија“ јер је и њој Београд био инспирација .... И инспирисати се, за рад, за стварање, за освајање својих циљева.... као што је и Јелисавета то чинила.
ИЗАБЕРИ
Њена дела говоре о њој, нека су нестала, али има оних која још постоје.
НАСТАВИ ПРИЧУ О ЈЕЛИСАВЕТИ, СТВАРАЈ И ТИ! РАДЕЋИ ОТКРИЈ ШТА ЈЕ ТВОЈА ИНСПИРАЦИЈА!
Радове послати најкасније ... на адресу: _________________________________ Комисија: .......................
ИЗАБЕРИ
КОНКУРС ЈЕ ЗАТВОРЕНОГ ТИПА, за ученике наше школе
ТРАЈЕ – само 16 дана (симболизује 16 година њеног стварања)
НАГРАДЕ: само прва три места
НАГРАЂЕНИ РАДОВИ:
Сликање
Писани радови
Модели (макете)
Игрица
Програ-
мирање