РЕПУБЛИКА СРПСКА
РЕПУБЛИЧКА УПРАВА ЗА ГЕОДЕТСКЕ
И ИМОВИНСКО-ПРАВНЕ ПОСЛОВЕ
ЗАКОН
О НЕПОКРЕТНОЈ ИМОВИНИ
КОЈА СЛУЖИ ЗА
ФУНКЦИОНИСАЊЕ ЈАВНЕ ВЛАСТИ
Даниела Домазет, дипл.правник
XXIII ЗИМСКА ШКОЛА ЕВРОПСКОГ ПРАВА
Златибор, 1.- 4. март 2023. године
�
УВОД
Члан 1.
Овим законом регулише се својина на непокретној имовини која служи као средство вршења и спровођења јавне власти и коју користе субјекти који врше ту власт од потписивања Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, а уписана је у јавним евиденцијама о непокретностима, за чије вођење и одржавање је надлежна Републичка управа за геодетске и имовинско-правне послове (у даљем тексту: Управа) као својина тих субјеката.
Члан 2.
Овај закон се не односи на својину на непокретној имовини која је у јавним евиденцијама о непокретностима, за чије вођење и одржавање је надлежна Управа, до 31. децембра 1991. године била уписана као имовина са правом располагања или управљања бивше Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине.
���Члан 3.� �Субјекти јавне власти су Република Српска, јединице локалне самоуправе, јавна предузећа, јавне установе и друге јавне службе чији је оснивач Република Српска, односно јединица локалне самоуправе.�� Члан 4.� �Непокретна имовина уписана у јавним евиденцијама о непокретностима за чије вођење и одржавање је надлежна Управа, као својина субјеката јавне власти из члана 3. овог закона, коју ти субјекти користе за обављање њихове дјелатности и функционисање, по сили закона, својина је тих субјеката.� (у даљем тексту: субјекти јавне власти).
�
Члан 5.
Непокретна имовина из члана 4. овог закона, као и управљање и располагање том имовином од стране субјеката јавне власти, утврђује се посебним законима.
Члан 6.
(1) Уписи непокретне имовине из члана 2. овог закона у јавним евиденцијама о непокретностима, за чије вођење и одржавање је надлежна Управа, неће се мијењати до доношења закона којим ће се регулисати својина на тој непокретној имовини.
(2) Непокретном имовином из става 1. овог члана управља Република Српска или други субјекат јавне власти којег одређује Влада Републике Српске.
Члан 7.� � Овај закон ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у „Службеном гласнику Републике Српске”.���
�УСТАВНИ ОСНОВ ��������������������
Уставни основ за доношење овог закона уређен је Амандманом XXXII т. 6) и 18) на члан 68. Устава Републике Српске, којим је прописано да Република уређује и обезбјеђује, између осталог, својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине и у члану 70. став 1. тачка 2. Устава, којим је прописано да Народна скупштина доноси законе, друге прописе и опште акте.
Републички секретаријат за законодавство размотрио је предметни закон и утврдио да је усаглашен са Уставом, правним системом Републике Српске и Правилима за израду закона и других прописа Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“, број 24/14).
��
УСКЛАЂЕНОСТ СА ПРАВНИМ ПОРЕТКОМ ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ
Према Мишљењу Министарства за европске интеграције и међународну сарадњу број: 17.03-020-3374/22 од 23. новембра 2022. године, а након сравњавања са прописима Европске уније и анализе текста закона о непокретној имовини која се користи за функционисање јавне власти који се упућује по хитном поступку, нису установљени обавезујући секундарни извор права релевантни за предмет уређивања достављеног приједлога. Због тога у Изјави о усклађености стоји оцјена „Непримјењиво“.
Такође је то министарство истакло да је предметним законом предлагач узео у обзир члан 17. Повеље Европске уније о основним правима, који прописује право својине сваком лицу које је легално стекло предмет својине и да уживање права власништва може бити уређено законом у мјери у којој је то потребно ради општег интереса. Такође, консултован је и члан 1. Протокола Конвенције за заштиту људских права и основних слобода, који даје право држави да примјењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу са општим интересима.
РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ ЗАКОНА
Разлози за доношење овог закона произлазе из чињенице да је Уставом Босне и Херцеговине извршена подјела јавне власти ентитета и институција БиХ, а Уставом Републике Српске, Амандманом XXXII т. 6) и 18) на члан 68. Устава Републике Српске прописано је да Република уређује и обезбјеђује, између осталог, својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине, али да није донесен закон који прецизно дефинише непокретну имовину која се користи за функционисање јавне власти.
Када се говори о функционисању јавне власти, још од римског права у теорији се разликује ius publicum и ius privatum. Ius publicum римско право означава као „quod ad statum rei Romanae spectat“, односно оне норме које иду у корист општег интереса, док ius privatum означава као „quod ad singulorum utilitatem spectat“, односно норме које имају за сврху корист појединаца.
��
РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ ЗАКОНА
Имајући у виду да су ствари, у овом случају непокретна имовина, које су намијењене за општу корист и које, ради остварења те намјене, дате на управљање, располагање и коришћење органима, односно субјектима на основу Устава одређених за остваривање општег интереса и који њима непосредно управљају, било је потребно одредити и титулара на тој имовини.
Ово нарочито из разлога да те непокретности у којима се једним дијелом врши дјелатност, а другим дијелом представљају потенцијал економског развоја, како Републике, тако и јединица локалне самоуправе и свих грађана у цјелини.
Један од основа за остваривање економског развоја кроз коришћење тих непокретности, јесте управљање том имовином. То значи да је основ управљања предметним непокретностима тачна евиденција о праву и носиоцу права на тој непокретној имовини. Тачно одређивање носиоца права омогућава да се та имовина попише, утврде подаци о досадашњем располагању, предвиди будуће располагање (закуп, најам, концесија итд.), донесе план куповине нових добара, утврди план финансијских средстава неопходних за реализацију планова управљања итд., те све то чини основ да јавна власт у Републици Српској примијени нову дисциплину у праву, која се у свијету развила у нову грану права, а то је економска анализа права.
РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ ЗАКОНА
Приликом израде овог закона, пошло се и од ставова Уставног суда БиХ да је „државна имовина“ карактеристична по јавно-правној природи односа субјеката и коришћења те имовине, као њеног титулара.
Та имовина обухвата покретну и непокретну имовину у рукама јавне власти, која служи ради вршења те власти, односно која представља средство спровођења јавне власти и због тога је уско повезана са територијалним надлежностима органа јавне власти, које је Устав БиХ подијелио на ентитете и институције БиХ.
Такође, пошло се и од ставова Венецијанске комисије да БиХ, као и ентитети, морају да буду власници и да располажу неком „државном имовином“ да би извршили своје примарне функције.
РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ ЗАКОНА
Члан 3. Устава БиХ, који прописује искључиву надлежност институција БиХ, искључио је регулисање својинских односа из надлежности БиХ и чланом 4. дао надлежност ентитетима да регулишу те односе.
Република Српска никад није дала сагласност да се прошире надлежности из члана 3. Устава БиХ у погледу својинских односа.
Исто тако, Споразум о сукцесији регулише подјелу имовине бивше СФРЈ (државне имовине) између бивших република СФРЈ, а подјела те имовине на територији БиХ регулисана је Уставом БиХ и уставима ентитета.
���
ВАЖНЕ НАПОМЕНЕ
Овим законом не регулише се својина на непокретној имовини која је у јавним евиденцијама о непокретностима, за чије вођење и одржавање је надлежна Републичка управа за геодетске и имовинско-правне послове, до 31. децембра 1991. године била уписана са правом располагања или управљања бивше Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине.
Такође, овим законом је прописано да се уписи такве непокретне имовине у јавним евиденцијама о непокретностима, за чије вођење и одржавање је надлежна Управа, неће мијењати до доношења закона којим ће се регулисати својина на тој непокретној имовини, као и да том непокретном имовином управља Република Српска или други субјекат јавне власти којег одређује Влада Републике Српске.
Дакле, није сувишно поновити, да су законска рјешења заснована управо на Уставу Републике Српске, и то на Амандману XXXII т. 6) и 18) на члан 68. Устава Републике Српске, те је, користећи своје право, Република утврдила непокретну имовину која је својина јавне власти у извршењу њене примарне функције.
ВАЖНЕ НАПОМЕНЕ
Чланом III. Устава БиХ је прописано да у надлежности институција БиХ спадају сљедећа питања: спољна политика, спољнотрговинска политика, царинска политика, монетарна политика, финансирање институција и међународних обавеза Босне и Херцеговине, политика и регулатива питања имиграције, избјеглица и азила, провођење међународних и међуентитетских кривичноправних прописа, укључујући и односе са Интерполом, успостављање и функционисање заједничких и међународних комуникацијских средстава, регулисање међуентитетског транспорта и контрола ваздушног саобраћаја.
Наведеним чланом Устава БиХ прописано је да све владине функције и овлашћења која нису овим уставом изричито дата институцијама БиХ, припадају ентитетима.
Из наведеног произилази да је регулисање питања имовине која се налази на територији ентитета, у конкретном случају на територији Републике Српске, у надлежности ентитета, односно у конкретном случају Републике Српске.
��
РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ ЗАКОНА ПО ХИТНОМ ПОСТУПКУ
Разлог за доношење закона по хитном поступку садржан је у члану 213. Пословника Народне скупштине Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“, број 66/20), којим је прописана могућност да по хитном поступку може изузетно да се донесе само закон којим се уређују питања и односи настали усљед околности које нису могле да се предвиде, а недоношење закона по хитном поступку могло би да проузрокује штетне посљедице по живот и здравље људи, безбједност Републике, рад органа и организација и ако је то у општем интересу.
Тако би, а у складу са наведеним у разлозима за доношење закона, недоношење закона по хитном поступку могло да проузрокује штетне посљедице по рад субјеката јавне власти и немогућност реализовања послова из њихове надлежности.
�
ЈОШ ЈЕДАН ОСВРТ НА ПРОПИСЕ КОЈИ СУ У ВЕЗИ СА ОВИМ ЗАКОНОМ
Споразум о питањима сукцесије бивше СФРЈ је закључен у Бечу 2001. године, који је БиХ ратификовала. Овај споразум садржи седам прилога и три додатка.
Међутим, неспорно је да он не представља правни основ за стицање права својине и да се на основу њега тек требају донијети одговарајући акти о признавању права која из њега произилазе, који у БиХ нису донесени.
То значи да се никако не би могао заузети став да је на основу тог Споразума БиХ постала титулар одређене имовине.
ЈОШ ЈЕДАН ОСВРТ НА ПРОПИСЕ КОЈИ СУ У ВЕЗИ СА ОВИМ ЗАКОНОМ
Уставни суд БиХ је у Одлуци број У-4/20 објављеној у „Службеном гласнику Републике Српске“, број 42/21, утврдио да су одредбе чл. 324, 325, 325а, 326. и 329. Закона о стварним правима Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“, бр. 124/08, 3/09, 58/09, 95/11, 60/15 и 107/19), којим су утврђени носиоци права управљања, коришћења или располагања на непокретностима у друштвеној, односно државној својини, а то су Република, јединица локалне самоуправе, јавна предузећа, те јавне установе и друге јавне службе које су формирале Република или јединица локалне самоуправе као носиоца права својине јавног права,
у складу са чл. I/1, III/3.б), IV/4.е) Устава БиХ.
.јо
ЈОШ ЈЕДАН ОСВРТ НА ПРОПИСЕ КОЈИ СУ У ВЕЗИ СА ОВИМ ЗАКОНОМ
Савјет министара БиХ још 2005. године донио Одлуку о оснивању Комисије за државну имовину, која је имала задатак да утврди критеријуме за подјелу државне имовине између различитих нивоа власти, али та Комисија никада није постигла сагласност о овим питањима.
Неријешени статус државне имовине условио је прописивање забране располагања том имовином.
Наиме, тадашњи Високи представник за БиХ донио је Закон о привременој забрани располагања државном имовином БиХ, те два ентитетска закона којима се забрањује располагање државном имовином на подручју Федерације БиХ, односно Републике Српске, а који су више пута мијењани и допуњавани.
Наиме, тадашњи Високи представник за БиХјош
ЈОШ ЈЕДАН ОСВРТ НА ПРОПИСЕ КОЈИ СУ У ВЕЗИ СА ОВИМ ЗАКОНОМ
Ти закони третирају непокретну имовину која је у јавним евиденцијама о непокретностима до 31. децембра 1991. године била уписана као имовина са правом располагања или управљања бивше Социјалистичке Републике БиХ, а управо та имовина није предмет овог закона, јер је чланом 2. прописао да се овај закон не односи на ту имовину.
У малоприје поменутој Одлуци Уставни суд БиХ је заузео став, да није сва „државна имовина“ неопходно и имовина државе БиХ, односно раније СФРЈ или СРБиХ, у смислу Закона о забрани располагања.
З А К Љ У Ч А К
Закон о непокретној имовини која се користи за функционисање јавне власти
не дира у непокретности које су са 31.12.1991. године биле уписане у власничким евиденцијама као својина бивше СРБиХ, као државна имовина, тј. имовина која је под забраном располагања, а уписи ове непокретне имовине у јавним евиденцијама о непокретностима, за чије вођење и одржавање је надлежна Управа, неће се мијењати до доношења закона којим ће се регулисати својина на тој непокретној имовини.
Овим законом регулише се расподјела непокретне имовине на којој је укинута друштвена својина, кроз све управне поступке између различитих нивоа јавне власти организованих на територији Републике Српске ради омогућавања функционисања те власти.
ХВАЛА ЗА ПАЖЊУ!
ХВАЛА ЗА ПАЖЊУ!