TEORIJA ULOGA

JAKOB LEVI MORENO I PSIHODRAMA

Psihodrama - Jakob Levi Moreno

• Osnivač psihodrame i sociometrije, kao i utemeljivač grupne psihoterapije bio je Jacob Levy Moreno (1892).
• Nastala je dvadesetih godina prošlog veka kao prva akciona terapija koja koristi iskustva dramske umetnosti. U svojoj suštini ona je egzistencijalistička, humanistička terapija koja posmatra čoveka u celini i gaji veru u njegove zdrave potencijale.
• Po Kelermanu, psihodrama je “metod psihoterapije u kome se klijenti podstiču da nastave i upotpune svoje postupke (delovanje, akcije), kroz dramatizaciju, igranje uloga i dramsku self-prezentaciju. Koriste se i verbalna i neverbalna komunikacija. Različite scene se odigravaju, opisujući, na primer, uspomene na određene događaje iz prošlosti, nedovršene situacije, unutrašnje drame, fantazije, snove, pripreme za prihvatanje budućih rizičnih situacija ili neiskazana stanja svesti. Ove scene odigravaju se sada i ovde, i one su ili približne realnim životnim situacijama ili su eksternalizacija unutrašnjih mentalnih procesa. Ako je potrebno, druge uloge mogu igrati članovi grupe ili neživi objekti. Koristi se više tehnika, kao što su: zamena uloga, dubliranje, ogledanje, konkretizacija, pojačavanje i monolog. Obično se mogu naći sledeće faze: zagrevanje, akcija, (prorada, zatvaranje) i sharing (podela osećanja)."

Filozofske osnove psihodrame

• Morenova filozofija počiva na fenomenima spontanosti, kreativnosti i susreta. Moreno (1961) definiše spontanost kao: "nov odgovor na staru, stereotipnu situaciju i kao adekvatan odgovor na novu situaciju. Spontanost je potencijal koji poseduje svaki čovek, to je njegovo prirodno svojstvo. Ona je najprisutnija kod dece jer se razvija u spontanoj dečjoj igri i omogućava detetu da istraži, isproba i proširi repertoar svojih uloga kao odgovora na različite životne situacije. Međutim, kako društvo preko sistema normi postavlja svoje zahteve i favorizuje stereotipne odgovore na brojne životne situacije, spontanost a i kreativnost se sputavaju, dolazi do zastoja u njihovom razvoju. Kreativnost kao i spontanost odraz je ljudske fleksibilnosti, bogatstva duha, ona je sposobnost za stvaranje novog kvaliteta. To znači da "kada su funkcije spontanosti nerazvijene stvaraju se kontradiktorne tendencije u ličnosti, što dovodi do razjedinjenja ličnosti i komadanja kulturološkog okruženja."(Moreno 1946, 1972 str. 101).
• Moreno uvodi princip SADA I OVDE kao jedan od osnovnih principa psihodramskog procesa, što znači da klijent ne priča o onome što je bilo, već to oživljava na sceni kao da se dešava sada i ovde. Prevazilazeći vremensku distancu, on prošlost čini dostupnom a osećanja vezana za nju ponovo prisutnim i autentičnim.

Shvatanje patologije u psihodrami

• U klasičnoj, egzisencijalističkoj psihodrami nema ni koncepta zdravlja (normalnosti) ni patologije. Zbog toga je dijagnoza irelevantna, cilj nije otklanjanje simptoma već razvijanje spontanosti.
• Moreno je smatrao da je spontanost suprotstavljena anksioznosti. Terapija je usmerena na zdrave potencijale ličnosti i ona je način da se stekne značajno emocionalno iskustvo i razvije spontanost i kreativnost klijenta čime se redukuje anksioznost koja se nalazi u osnovi mnogih poremećaja.

Teorija uloga

• Viđenje čoveka u psihodrami je izrazito holističko i humanističko. Čovek se u psihodrami uvek posmatra u celini, on je jedinstveno, neponovljivo i autentično biće, on se posmatra kako u sopstvenoj celosti tako i u odnosu na svet oko sebe. Zato je u psihodrami i neverbalni jezik važan za potpuno razumevanje čoveka . Sve varijante psihodrame, od egzistencijalističke do psihoanalitičke, baziraju se na teoriji uloga, razvijenoj i originalnoj teoriji psihodrame.
• Teorija uloga čoveka posmatra kao igrača uloga. To, dalje, znači da čovekova ličnost nastaje iz uloga, te da one nisu urođene ili date.
• Moreno je razlikovao više vrsta uloga i to: fiziološke ili psihosomatske uloge, (kao što su seksualne uloge, čoveka u odnosu na ishranu, san itd.); zatim psihološke ili psihodramatske uloge, koje predstavljaju, pre svega, naše predstave i ideje o određenim ulogama (predstave o ulozi majke tj. materinstva itd.) i socijalne uloge kao što su uloge lekara, učitelja itd. Moreno definiše ulogu kao: "funkcionalnu formu koju individua uzima u određenom trenutku reagovanja, u određenoj situaciji, u kojoj su druga osoba ili objekt uključeni. Svaka uloga ima dve strane, ličnu i društvenu, kako u procesu formiranja, tako i u procesu ekspresije."(Moreno 1961)

Proširiti repertoar uloga...

• Koncept uloge je od presudnog značaja za psihodramski terapijski pristup jer uloga ovde predstavlja i terapijski cilj i terapijsko sredstvo. Najveći broj dečjih igara podrazumeva oprobavanje u određenim ulogama, istraživanje i otkrivanje novih uloga. Obzirom da je dete obdareno velikim stepenom spontanosti, ono u igri lako i brzo menja uloge, dodeljujući sebi različite uloge. To je način da se istraži svet oko sebe i sopstvene veze sa njim. Međutim, čovek se tokom odrastanja ograničava na određen broj uloga koji je manji od onog koji bi mogao da preuzme kada bi se oslobodili njegovi potencijali, pre svega, spontanost i kreativnost. Sazrevanje podrazumeva potrebu da čovek prihvata sve veći broj uloga, da prelazi iz jednih u druge. Zbog toga je jedan od ciljeva psihodramskog terapijskog procesa da se osobi omogući da proširi repertoar svojih uloga , da se bolje realizuje u postojećim ulogama ili da neke od njih odbaci i prihvati nove.
• Moreno je smatrao da se psihodrama može primenjivati sa gotovo svim dijagnostičkim grupama, a takve tvrdnje susrećemo i kod nekih savremenih autora.

Značaj grupe u psihodrami

• Psihodramski terapijski postupak realizuje se u grupi . Grupa je od višestruke važnosti jer obezbeđuje podržavajuću klimu koja je potrebna članovima za iznošenje i rad na svojim poteškoćama. Grupa je i polje na kome se uspostavljaju različite interpersonalne relacije što omogućava identifikaciju i razumevanje interpersonalnih relacija u životu članova grupe, ali ona je i mesto na kome se mogu uspostaviti nove, kvalitetne i autentične međuljudske interakcije.
• Starosna dob klijenata kreće se između 20 i 50 godina, mada je moguće raditi sa mlađim, odnosno starijim uzrastima. Klijenti mogu biti istog ili različitog pola, mada je poželjno da struktura grupe po polu bude heterogena, jer više odražava "spoljnu" realnost i podstiče ispoljavanje raznovrsnijih sadržaja klijenata.
• Broj članova određen je karakterom i ciljem grupe. Kontinuiran rad u psihodrami podrazumeva formiranje trajnijih grupa sa optimalan brojem koji se kreće od 8 do 12 članova. Psihodramske grupe traju često i duži niz godina zato što su otvorene, što znači da se obnavljaju novim članovima, dok drugi članovi grupu napuštaju kada završe određeni terapijski proces. U klasičnoj psihodrami optimalno vreme trajanja seanse je dva i po sata.

Osnovni elementi psihodrame

• Protagonista - član grupe koji na određenoj psihodramskoj seansi eksploriše sopstvene sadržaje tj. radi psihodramu.
• Psihodramski terapeut ili direktor - vodi psihodramsku seansu;
• Pomoćni ego - članovi grupe koji na sceni igraju uloge značajnih figura, osećanja ili predstava iz života protagoniste. Oni omogućavaju da se protagonista susretne sa svojim unutrašnjim sadržajima u spoljašnjem svetu;
• Publika - ostali članovi grupe koji ne učestvuju direktno u psihodramskom odigravanju ali posmatraju akciju na sceni;
• Scena - prostor na kome se odigrava psihodrama.
• Psihodramska seansa sastoji se iz tri faze. Prva faza je faza zagrevanja. Druga faza je faza psihodramske akcije ili kako se još naziva psihodramsko odigravanje ili jednostavno psihodrama, i treća faza je faza podele osećanja tj. sharing-a .
• Za bolje razumevanje svake od tri faze psihodramske seanse neophodno je prethodno upoznati i najznačajnije terapijske tehnike kojima se koristi klasična psihodrama, a to su: igranje uloga , zamena uloga , ogledanje , dubliranje , projekcija u budućnosti, itd.
• Za psihodramu važi pravilo: Nemoj o tome samo da mi pričaš, pokaži mi!

As if...

• U psihodramskoj akciji protagonista odigrava određenu scenu iz života i time ne čini samo puko prepričavanje događaja, već u toj sceni uzima učešće na način na koji je to činio u trenutku njenog odigravanja u realnosti. Na taj način protagonista čini dostupnim celokupnost sopstvenih, autentičnih doživljaja, misli, osećanja i reakcija, koji su pratili te događaje za rad na njima. Dobijamo materijal koji je često i suština konflikta i koji u smislu prorade i razrešenja ima neprocenjivu vrednost.
• Često se na sceni može čuti intervencija terapeuta: "Ovo je psihodrama �i ovde je sve moguće". I stvarno, zahvaljujući "kao-da" tehnici, moguće je izabrati roditelje kakve želimo i dobiti nešto što nikada nismo imali. Možemo umreti i ponovo se roditi, sresti se sa značajnim ljudima koji više nisu živi, sa svojim pretcima kroz generacije, završiti neki događaj drugačije nego što se završio u realnosti, videti sebe kroz 5, 10 ili 20 godina i reći ono što nismo imali prilike ili hrabrosti da kažemo. Možemo oživeti san ili fantaziju kao da se dešavaju sada i ovde.
• Ciljevi: postizanje uvida, bolje razumevanje sopstvenih potreba, osećanja, postupaka, bolje razumevanje interpersonalnih relacija, korigovanje emocionalnog iskustva, razvijanje spontanosti i kreativnosti i sposobnosti da se preuzmu određene uloge u životu.

TEORIJA CRTA

Teorije ličnosti

��Gordon Olport

Personalistička teorija ličnosti Olport

• Ne postoje dva ista čoveka i svakog treba opisati individualno
• Olportova teorija pretenduje da obuhvati sve aspekte ličnosti, a naglašava da se ljudska priroda razlikuje od prirode svih živih bića: “Čovjek nije ni životinja, ni brojka osim ako tako sami ne želimo da ga vidimo«. Ova teorija ističe izuzetnost I posebnost čoveka i zato se naziva personalisticka.
• Struktura ličnosti je opisana pomoću osobina ličnosti. Olport ličnost prikazuje kao organizaciju relativno trajnih opštih osobina I crta ličnosti (osobina je predispozicija da se u sličnim situacijama reguje na sličan način)�- Opšte osobine su podjednako prisutne kod svih ljudi�- Individualne osobine/crte su posledica toga da svaka osobina ima neki svoj lični pečat

Personalistička teorija ličnosti Olport

• Tipovi osobina:�1) Kardinalne – zastupljene su jako i svuda i lako ih je otkriti�2) Centralne – zastupljene su ali u manjoj meri nego kardinalne, lako ih je prepoznati�3) Sekundarne – manje su opšte i nedoslednije su jer su pod većim uticajem situacionih faktora. Nisu toliko važne za odnos pojedinca sa drugima ali su najzastupljenije u strukturi ličnosti
• Navike - su vrlo specifične i odnose se samo na mali broj situacija, ali vladaju ponašanjem u tim situacijama
• Stavovi - uključuju vrednovanje,tako da se određena situacija ili objekat prihvataju il odbacuju
• Funkcionalna autonomija motiva - neko ponašanje koje je bilo u funkciji zadovoljenja motiva, postalo je samo sebi cilj, pa kada je primarni cilj ostvaren ponašanje se nastavlja (kao milioneri koji talože i talože novac ).