Pristupi u savremenoj psihoanalizi

��Ego psihologija i TOO (teorije objektnih odnosa)

Dalji razvoj psihoanalitičkih ideja

• Psihologija Ja
• Hajnz Hartman
• Ernest Kris
• David Rapaport
• Erik Erikson
• Teorije objektnih odnosa
• Melani Klajn
• Britanska nezavisna škola (Ferbern, Vinikot, Balint)
• Američki teoretičari (Jakobson, Kernberg)
• Psihologija selfa (Kohut)
• Relaciona psihoanaliza (Mičel, Bibi)

Principi EGO psihologije

• Mnogi aspekti ego psihologije se jasno odvajaju od psihoanalize.
• Ego je uključen u proces adaptacije (organ adaptacije)
• adaptacija i svesni procesi pomoću kojih do nje dolazi važniji su za ličnost nego što je nesvesno instinktivno ponašanje.
• adaptacija na okolinu je krajnji cilj ponašanja
• Ego postoji već pri rođenju, odvojen od Ida, i ima sopstveni izvor energije.

Hainc Hartman (1894–1970)

Rekonceptualizacija EGA

• Frojd: Ego nastaje iz Ida�Hartman: Id i Ego se formiraju nezavisno iz zajedničke nediferencirane biofiziološke matrice (deca su odmah opremljena da se uklope u svoju fizičku i psihološku sredinu - ova oprema sastoji se od seta intrinzičkih potencijala ili ego kapaciteta slobodnih od konflikta)
• Frojd: funkcije Ega su rezultat sukoba nagonskih pokretača i u službi su Ida, Super ega i spoljašnje stvarnosti�Hartman: Ego poseduje autonomne funkcije, koje služe prilagođavanju (opažanje, pamćenje, mišljenje...)
• Energija dostupna za autonomne funkcije Ega nastaje neutralizacijom energije seksualnog i agresivnog nagona čime se ona lišava nagonskog kvaliteta
• Frojd: sukob među instancama ličnosti�Hartman: adaptacija na spoljašnju realnost
• Terminološko razjašnjavanje: Self – Ego

Self - Ego

• Self je sama osoba i ona ulazi u interakciju s objektima.
• Self uključuje celokupnu psihičku organizaciju i telo, a u unutrašnjem svetu osobe predstavljen je brojnim pojedinačnim mentalnim predstavama o sebi (reprezentacijama) od kojih svaka predstavlja po jedan isečak našeg subjektivnog doživljaja nas samih.
• Ego je psihička struktura koja sadrži i reprezentacije selfa i reprezentacije objekata.

Dve uloge ega i dva modaliteta delovanja

• Ego redukuje konflikt između Ida i Superega i između Ida i spoljašnje realnosti, kao što je Frojd smatrao – tada operiše u konfliktnoj sferi ličnosti
• S druge strane, on deluje kroz svoje kognitivne procese da bi osobu bolje prilagodio sredini – tada operiše u sferi slobodnoj od konflikta

Erik Erikson

• Razvoj ličnosti i formiranje identiteta odvija se kroz 8 faza.
• Svaka faza ima svoje specifične zadatke i svaka predstavlja potencijalnu kriznu situaciju.

Prva faza

• Sticanje osnovnog poverenja

​

• “Ja sam nada koju imam i koju pružam”
• “Ja sam očajanje koje nosim i koje pružam”

Druga faza

• Sticanje autonomije

​

• “Ja sam slobodna volja koju posedujem”
• “Ja sam zarobljenik koji ne može da bira”

Treća faza

• Sticanje inicijative

​

• “Ja sam ono što mogu zamisliti da ću biti”
• “Ja sam ono što jedino smem da budem”

Četvrta faza

• Usvajanje odgovornosti

​

• “Ja sam ono što naučim da ostvarim”
• “Ja sam ono što mi govore da treba da ostvarim”

Peta faza

• Adolescencija

​

• “Ja sam ono što sam”
• “Ja sam ono što priželjkujem da sam”

Šesta faza

• Faza intimnosti

​

• “Mi smo ono što volimo”
• “Ja sam ono što volim”

Sedma faza

• Faza stvaranja
• Odnosi se na formiranje sopstvene porodice

Osma faza

• Faza integracije

​

• “Ja sam ono što od mene ostaje”
• “Ja sam ono što je moglo od mene da ostane”

Teorije objektnih odnosa

• Objektni odnosi su odnosi između aspekata psihičkog sveta koji nastaju u odnosima sa drugim bliskim osobama. Te aspekte ili gradivne jedinice psihičkog sveta nazivamo unutrašnjim objektima i oni uključuju reprezentacije sebe i značajnih drugih, odnosno sheme „bivanja-sa“ značajnim drugim osobama
• “ Nema nagonske težnje, situacije anksioznosti, mentalnog procesa koji ne uključuje objekte, spoljašnje ili unutrašnje, drugim rečima, objektni odnosi su u centru emocionalnog života” (Klajn)

Objektni odnosi

• Uvek uključuju interakciju između selfa, objekta i afekta
• Strukture koje nastaju u psihi deteta su pod značajnim uticajem detetovog fantazmatskog života
• Razvoj konstelacija self-objekt-afekt se odvija putem dva mehanizma internalizacije
• Introjekcije (objekt se preuzima i doživljava kao Drugi)
• Identifikacije (asimilacija objekta putem modifikacije selfa)

Najvažnija tačka razmimoilaženja sa klasičnom psihoanalizom

• Frojd:
• nagoni su primarni pokretači ponašanja, uključujući i uspostavljanje odnosa s objektima. Objekti služe za rasterećenje napetosti izazvane delovanjem nagonskih pritisaka i nisu unapred dati.
• TOO:
• nagoni se javljaju u kontekstu primarnih odnosa (odnos odojče-majka), a motivacija za uspostavljanjem odnosa je primarna na isti način na koji su shvaćeni seksualni i agresivni nagon u Frojdovoj psihoanalizi.

Melani Klajn

• Teorijske postavke temelji na kliničkom radu sa decom

​

• Koristi slobodnu igru deteta u psihoanalitičkom tretmanu, analogno slobodnim asocijacijama
• igru deteta tretira kao smislenu aktivnost u kojoj se ispoljava nesvestan i simbolički materijal
• interpretira igru dece na sličan način kao što se interpretiraju snovi i slobodne asocijacije odraslih.
• njena tehnika igre je dala ključan doprinos za razvoj “play” terapije

Cepanje

• Nesvesni proces putem kojega se aktivno razdvajanju kontradiktorne reprezentacije selfa, objekta ili kontradiktorna osećanja. Cepanje je ključno za emocionalno preživljavanje deteta jer omogućava da se negativni doživljaj majke kao odbacujuće i nedostupne odvoji od pozitivnog doživljaja tako da interakcija s majkom tokom hranjenja i drugih situacija nije kontaminirana anksioznostima u vezi „loše majke“.
• Neke kliničke manifestacije cepanja: 1) istovremeno postojanje kontradiktornih alternativnih reprezentacija selfa tako da se osoba ponaša i izgleda prilično drugačije od danas do sutra; 2) razvrstavanje osoba u idealizovanu grupu „skroz dobrih“ i obezvređenu grupu „skroz loših“; 3) problemi sa kontrolom impulsa; 4) kontradikcije u izražavanju stavova i ponašanja

Projektivna identifikacija

• Može se posmatrati i kao mehanizam odbrane i kao interpersonalni proces.
• Obuhvata tri koraka:
• Projekcija: osoba nesvesno projektuje reprezentaciju objekta ili selfa na drugoga ; meta projekcije se izlaže pritisku jer se subjekt ponaša prema njoj u skladu sa svojom projekcijom.
• Identifikacija: ako druga osoba i sama ima aspekte selfa koji su ego distoni, potisnuti i nesvesni i uklapaju se u ono što je projektovano, ona se identifikuje nesvesno sa projektovanim sadržajem i počinje da se oseća i ponaša u skladu sa projekcijom pacijenta. Doživljaj koji ima druga osoba, meta projektivne identifikacije, jeste da se ponaša „kao da nije svoja“ ili kao da je „obuzeta nekim stranim silama“.
• Reintrojekcija: Poslednji korak u procesu jeste da se projektovani sadržaj u donekle izmenjenom smislu vraća subjektu koji ga reintrojektuje i tako promenjenog usvaja.

Dve pozicije

• Paranoidno-shizoidna pozicija: način organizacije celokupnog iskustva na takav način da se svi aspekti sebe i majke cepaju na dobre i loše elemente koji se u mentalnom svetu „drže“ zasebno. Dominira strah od spoljašnjeg napada i uništenja. Osnovni mehanizam odbrane: cepanje (splitting)
• Depresivna pozicija: u drugoj polovini prve godine pojavljuje se kapacitet deteta da objekat doživi kao celovit. Doživljaj loše, odbacujuće i destruktivne, kao i doživljaj majke kao brižne i negujuće predstavljaju aspekte iste osobe. Integracija suprotstavljenih doživljaja rezultira brigom deteta da je naudilo majci svojim neprijateljskim i sadističkim fantazijama. Dominiraju depresivna anksioznost i osećanje krivice, s kojima se dete bori putem reparacije - aktivnim naporom da ljubav prevlada mržnju, a da se eventualna šteta nastala usled fantazmatskog ili stvarnog ispoljavanja destruktivnosti nadoknadi i popravi manifestovanjem ljubavi
• Kritika?

Britanska nezavisna škola �Vinikot, Ferbern, Balint

• Sprovodili su psihoanalitički tretman teško poremećenih pacijenata (psihotičnih ili graničnih poremećaja)
• Fokus na preedipalnim fazama razvoja i na dijadnim objektnim odnosima umesto na triangularnoj edipalnoj konstelaciji
• Stvarni odnosi s majkom i drugim značajnim figurama su od presudnog značaja za razumevanje razvoja ličnosti i, naravno, psihopatologije
• Razvoj psihopatologije objašnjava teorija deficita, a ne teorija konflikta: nedovoljan i neodgovarajući razvoj psihičkih struktura, pre svega selfa, nastaje usled neodgovarajućeg ranog iskustva u odnosu s majkom

Donald Vinikot

• “Dovoljno dobro (holding) okruženje”
• Majka obezbeđuje takvo okruženje ako u „malim dozama“ donosi svet detetu i empatijski anticipira i reaguje na detetove potrebe. Najvažnija uloga majke jeste da s bebom ostvari takav odnos koji dozvoljava rađanje i razvoj selfa.
• Dovoljno dobra majka
• Usklađuje se prema potrebama deteta i u prvim mesecima života zadovoljava njegove omnipotentne potrebe, ne žureći da dete suoči s činjenicom da je stvarna. Ona uvažava detetov tempo razvoja i pravilno dozira podršku i izazov na takav način da ne ugrozi dete, ali i da, kada za to dođe vreme, podrži njegov put ka autonomiji.
• Primarna materinska preokupacija
• Da bi majka bila u stanju da gradi takav odnos s detetom koji se rukovodi potrebama deteta, a ne njenim sopstvenim potrebama, kod majke se krajem trudnoće formira tzv. primarna materinska preokupacija, koju odlikuje stavljanje deteta i njegovih potreba u centar majčinog subjektivnog sveta

Odlike holding sredine

• Toplina i sigurnost u prisustvu majke
• Briga od strane majke
• Ogledanje (reagovanje na gestove i neintruzivno podržavanje – prihvatanje i validacija bebinih stanja)
• Odsustvo osvetništva
• Postepeno odvajanje i nezavisno istraživanje
• Postavljanje jasnih i doslednih granica

Donald Vinikot

• Prelazni objekat
• faza subjektivne omnipotentnosti – “ja sam stvorio objekat i kontrolišem ga”
• faza objektne realnosti – “ako mi treba objekat moram da ga nađem, nije deo mene”
• prelazni objekat istovremeno pripada i detetovom doživljaju sebe i detetovom doživljaju onoga što je izvan njega.
• omogućava postepenu emocionalnu separaciju od majke
• preuzima majčine funkcije koje dete potom pounutruje – stvaranje celovitog i kohezivnog selfa
• Pravi i lažni self
• Pravi self je urođeni potencijal koji čini jezgro detetovog autentičnog bića koje će se pojaviti i razviti ako majka detetu obezbedi holding okruženje. Lažni self je fasada koju dete stvara pokušavajući da zadovolji zahteve majke koja insistira na takvom ponašanju i takvim osobinama deteta koje su izraz njenih potreba, a ne detetovog pravog selfa.
• Primena u kliničkoj praksi
• Zadatak analitičara je da obezbedi holding okruženje koje je nedostajalo u njegovom ranom razvoju. Jedino u takvom terapijskom odnosu može da se aktivira, probudi pravi self i nastavi svoj zaustavljeni razvoj i preuzme primat od lažnog selfa.

Posmatranje odojčadi: Margaret Maler

• Posmatranje odojčadi je potvrdilo brojne postavke teorije objektnih odnosa i psihologije selfa koje su zasnovane na kliničkom radu s odraslim pacijentima.

​

• Margaret Maler – pionir u ovoj oblasti. Identifikovala je tri razvojne faze:
• autistična faza, 1- 2 mesec, dete je u stanju „bez objekta“, poznaje jedino svoja fiziološka stanja i teži uspostavljanju homeostaze.
• simbiotska faza, 2-6 meseci, je stanje nediferencirane fuzije odojčeta s majkom. Dete ima doživljaj somatopsihičkog jedinstva s majkom i stapanja zajedničkih granica. Za normalan psihički razvoj potrebno je optimalno simbiotsko zadovoljenje potreba u ovoj fazi.
• faza separacije-individuacije započinje sa 6 meseci i traje do kraja 3. godine života. S početkom ove faze može se govoriti o psihološkom rođenju deteta kao zasebne osobe. Paralelno sa sve većim fizičkim odvajanjem od majke dolazi i do boljeg izdvajanja tj. separacije selfa iz prethodno stopljenih reprezentacija selfa i objekta.
• diferencijacija (6-10 mes.)
• praktikovanje (10-16)
• ponovno približavanje (14-24)
• konstantnost objekta (treća godina)

Psihoanalitička psihoterapija

Shvatanje transfera

• klasično: “ Doživljavanje osećanja, stavova, fantazija, nagona i odbrana prema osobi u sadašnjosti koje nije adekvatno u odnosu na nju već je ponavljanje reakcija prema značajnim osobama u detinjstvu nesvesno preneto na osobe u sadašnjosti” (Grinson)
• moderno :
• “reaktivacija sada i ovde internalizovanih objektnih odnosa (kombinacija stvarnih i fantaziranih aspekata) i odbrana od njih” (Kernberg)
• u osnovi transfera je projektivna identifikacija

Psihoanalitička psihoterapija �osnovni pojmovi

• Kontratransfer
• Ranije shvatan kao prepreka tretmanu, u osnovi stoji neurotični konflikt analitičara
• Moderno shvatanje: totalna emocionalna reakcija analitičara na klijenta – analitičareve svesne i nesvesne reakcije na klijentovu realnost kao i na njegov transfer uključujući analitičareve stvarne i neurotične potrebe. Koristi se kao instrument istraživanja klijentovog nesvesnog; prepreka samo ukoliko analitičar ne uspeva da proradi postojeća sopstvena osećanja

Rezime: šta je zajedničko �za klasičnu i postklasičnu psihoanalizu?

• Vrednost unutrašnjeg iskustva osobe
• Udeo nesvesnog u funkcionisanju osobe
• Višestruka determinisanost ponašanja i simptoma
• Uticaj razvojnih konflikata na trenutno funkcionisanje
• Oživljavanje “zarobljenog” iskustva unutar psihoterapije vodi napretku

Po čemu se razlikuje klasična i postklasična psihoanaliza?