Википодаци о старим српским романима из колекције ELTeC
Друштво за језичке ресурсе и технологије ЈеРТех
и
Викимедија Србије
Радионица
Слике из приватног живота у корпусу SrpELTeC
проф. др Душко Витас
17.11.2022.
Приватни живот
...из протеклих времена у доба када се поставља питање да ли још увек постоји приватност (захваљујући (?) савременим информатичким и комуникационим технологијама)
Питање приватног живота – тема за историчаре, пре свега, о којој говори низ монографија у издању куће Clio са насловима Приватни живот у српским земљама... или Приватни живот код Срба ...
Приватни живот у доба СрпЕлтек-а
Ана Столић, Ненад Макуљевић (уредници): Приватни живот код Срба у деветнаестом веку, Clio, 2006.
М. Тимотијевић: У освит новог доба и М. Ристовић: Од традиције ка модерности: 1878-1990. (у Историја приватног живота у Срба, Clio, 2011.)
Теме (између осталог): приватни живот појединца и приватни живот у породици
Живе слике приватног живота су у корпусу SrpELTeC!
Питање исхране: А. Костић: Окрепљење тела (у Столић и др.)
Питање исхране
... је и тема у раним српским енографским изворима (Карић, Сима Тројановић, Ердељановић – Мијатовић, Грђић-Бјелокосић), Т. Ђорђевић (Мијатовић – о занатима у Крушевцу)...
И најновијег датума (код Геопоетике):
Олга Зиројевић: Источно-западна софра
Александар с. Костић: Трпеза за уморног путника (сведочанства сттраних путника о храни у 19. веку)
Микроскоп за корпус
... се заснива на систему електронских речника и морфолошких граматика за српски језик и примени корпусног процесор
Unitex/GramLab
Овај систем омогућава прецизну претрагу текста, која поред претраге по одредницама, може да екстрахује и полилексичке јединице или примере који задовољавају неки од предефинисаних семантичких критеријума. Нпр, претрага са кључем <Bot> издваја сва појављивања речи које (потенцијално) означавају биљке.
Храна из СрпЕлтек-а
Википедија
https://sr.m.wikipedia.org/wiki/Стара_српска_јела
Самарлук
Ћулама
(Милијанова) чарлама
Белмож
Гологлавка
Ни једно од ових јела не бележе ни РСАНУ, ни РМС (осим белмУжа).
Долазе из Српског народног кувара Стојанића (2004). Нема их ни у корпусу!
Википедија
https://sr.wikipedia.org/wiki/Српска_кухиња
Супе и чорбе. Постоје две главне врсте овог јела у српској кухињи: супа (стандардна супа) и чорба (супа са поврћем, парчићима меса)
Главна јела. У традиционална српска јела спадају јела са роштиља, која су веома популарна и чине главну понуду у већини ресторана.
Салате. Салате у Србији углавном нису предјело, већ се служе уз главно јело.
Слаткиши.
Пића.
Супе и чорбе
У куварима из 19. века помиње се само чорба – употреба речи супа се, као германизам, избегава.
Ипак, корпус нам даје следеће потврде:
„Дође и супа на астал, бацим новине, па ручам“ (Ј. Игњатовић, Милан Наранџић: 1863)
„Код старе госпође био је ручак већ спреман, супа готова [...]“ (Ђ. Јакшић, Чича Тима: 1876).
„Наш је народ у граници, бар у сремској, уобичајио, да у оваким приликама долази прво чорба, тако звана „супа“ на сто. За њом говедина (често и свињско месо, јер и од овога кувају често „супу“) с реном. Кисела је чорба истиснута у оваким приликама, а управо њој би било прво место по нашем старом обичају.“ (Мамузић, С., Неједнака браћа 1896)
И ту би се пензионер Стипса просто згрануо, толико би га та једна реч, „супа“ нервирала! (Сремац, С., Јунак дана, 1904)
У чему је разлика?
Роштиљ
Старе куварске књиге помињу савремена јела са роштиља тек 1911. (4. издање кувара Миџине), а и тада само ћулбастије, ражњићи и ћевапчићи као србијанска јела.
Таких су доручака имали свакога дана, и ту би појели по двеста ћебапчића лесковачкога стила и попили осам до десет литара вина, пре више но мање. (Сремац, С., Ивкова слава, 1899)
Ту се започињало са десет ћевапчића и литром белог смедеревског вина (Ускоковић, М., Дошљаци, 1910)
Ћевапџије изнели роштиље на сокак и задимили, а по зиду извешали кобасице разне дужине и дебљине. (Ускоковић, М., Чедомир Илић, 1914)
Ћевап (≠ ћевапчић)
Према куварима до 2. св. рата, ћевап је врста великих ражњића.
Гледа како ђутуричар креше ражањ па надева ћевап. Како које парче надене а он га поспе мало ситним луком, зеленом паприком и закити парченцетом сланине. (С. В. Поповић, Шумарева ћерка,, 1888)
[...] сваки држи по оканицу вина и ракије и по врућ ћевап иа ражњу... (Сретеновић, М., Радетића Мара, 1895)
— А, ми смо смазали два ћевапа. У сваком је било по аршин (~70 сантиметара!) (Комарчић, Ла., Један разорен ум, 1893)
Али и ћевап динстани: [...] питала своје гошће шта више воле: киселу чорбу или супу с кнедлама, ћевап у дунсту или ћурче на подварку. (Ускоковић, М., Чедомир Илић, 1914)
Мусака, ђувеч
Кувар Миџине помиње у 3. издању мусаку под именом Модри патлиџан за 6 особа, док је у 4. издању то рецепт мусака („модри патлиџани“).
— А би л’ умела начинити мусаку?
Јелена се, с презирањем, насмеја.
— Па ђувече од црвених и модрих патлиџана? Ево како се то готови...
— Али докле ћеш ме, Саво, бити по ушима са тим твојим модрим патлиџанима ? Увек си био онако, онако.... а сад си се, Бога ми, сасвим подетио. Што ти се сад наспеле те луде цинцарске сплачине?
(Поповић-Шапчанин, М., Сањало, 1912)
Шницла?
... се не јавља ни у куварима до 1914, а ни у корпусу. У куварским књигама се назива комадић:
„[...] узима се [...] телећег меса од бута, [...] исече на подједнаке комадиће „шницле“ тако, да сваки буде с прста дебео а као женски длан велик [...] (Миџина, 3. издање)
Али је бифтек присутан све време изабраних предака:
[...] зграби с једнога стола три лунгенбратена, мету пред свакога један и стаде јести да је све иза ушију пуцало. (Ђорђевић, В. Гмунденско језеро, 1869)
[...] а ви овде кркате пивчину и бифтеке!? (Сремац, С., Лимунација у селу, 1896)
Ајвар
У 3. издању Кувара Миџине се ајвар помиње само са значењем кавијар:
Најбољи је ајвар од кечиге, после од моруне а најлошији од јесетре.
беше свакојаке закуске, ајвара, најразличнијих сланих риба, масла, ротквица итд. (В. Ђорђевић, У фронт, 1913)
на режањ хладног прасета стави ред талијанске салате, на то слој мајонеза, на то кришчицу тонфиша, а на то лоптицу ајвара, чувши Недићкине речи, вратио је краљевски залогај натраг у тањир (Исидора Секулић, Ђакон Богородичине цркве, 1919)
Парадајз као салата?
... стиже (као реч) касно. У Елтек-у је обично црвени патлиџан:
По земљи се протезале леје лука, између којих се ширио патлиџан, румен и сочан. (Ускоковић, М., Чедомир Илић, 1914)
[...] бре прајила сам слатко; бре варила сам црвени френци; (Димитријевић, Ј., Ђул-Марикина прикажња, 1901)
— Та задрж’о ме овај проклети парадајз код куће, и баш сам данас нашла да га кувам! (Сремац, С., Поп Ћира и поп Спира, 1894)
Кисео купус и карфиол?
Кисео купус, нарочито пресан, веома је добро и здраво јело. Он може да се једе у свако доба. [...] Колико год милионара на свету има, ниједан није могао бити срећнији у овај мах, од овога веселог друштва, коме је шкрипао сад кисео купус међу зубима, баш као оно кад се по чврстом снегу гази. [...] Кисео купус исхранио је веће геније и мислиоце, но што су то могле да учине шпаргле и карфиоли, бар код нас, ако не може бити код других већих народа.
(Јевтић, Стеван, Даница, 1891)
Кухиња
Феликс Каниц:
Унутрашњост куће кмета на Магличу
Шпорет
Откако су измислили тај врашки шпорхерт, не можеш више добра јела јести. Још до неколико година, па ће печење на ражњу у митологију спадати; неће нико веровати да се прасе на ражњу испећи може. (Јаша Игњатовић, Милан Наранџић, 1863)
[...] Па и ово гвоздено огњиште — Бог да прости ко га измислио! — и не дими се, и не гори много дрва, и чисто је, и можеш колико хоћеш лонаца да метнеш на њега, а овамо у овим затвореним преградама и хлеб да печеш и гибаницу и што год хоћеш, и овде горе вруће воде увек да имаш... [...] Само први домаћин, који гради кућу, нек је сагради по варошки, овако зидану, па ето ти и соба, и кујне, па онда богме и овога „шпорета“ у кујни. А ово није скупо... (Миодраговић, Јован. Радиша, 1910)
Гозбе (Игњатовић, Ј., Трепен спасен, 1874)
Мирис од бифтека удара у нос, а господар Гицан пита Глађеновића хоће ли бифтек шкодити? » Бож’ сачувај! Ни најмање«. Господар Гицан да донети два бифтека и баварска пива. [...] отиде Глађеновић да види хоће л’ бити примљени код доктора. Док је он био тамо, појео је господар Гицан већ комад сира » страхино«[...] Дуго им је време, те господар Гицан пита Глађеновића би л’ добро било мало хајвара? Глађеновић каже да је хајвар добро јело, раствара; само треба подоста лука и зејтина у њега. »Келнер, дај два пута хајвара и сардине«. [...]
Подне је ту, другима већ носе чорбу. [...] Господар Гицан да донети чорбу; после гарнирану говеђину са две умочке, па онда кисео купус са » карманадлом«, а затим јаребице и ћурке, и покрај свег тог добра стара вина, » мађаратера«.
Новогодишња гозба �(Јевтић, С., Даница, 1891)
Да се не би учинило на жао каквом гурману, изређаћемо сва јела, која су донесена после киселе чорбе, на овој вечери.
Пилећи паприкаш са резанцима предњачио је, за њим дође винова сарма [...] за овим [се] појавила пита с месом. Ово српско исторично јело, својим мирисом и својом унутрашњом структуром управо очарава све живце, а задатак му је, да помоћу својих чаробних кључева отвара даљи апетит. Сва је дворана замирисала, кад се ово благородно јело унело, да је сирото „реш“ печено прасе, које је за овим дошло, имало читаву муку, да буде поједено. Јагњеће печење, опет једна реткост у овом добу године [...]
Са свим меланхолично, и без икаквог утицаја на сите госте, лежаху по столу поређане „париске штанглице“, „патишпан“, „торта с орасима“, „ пуслице “ и „ванили ринглице“.
Вина је било две врсте: миријевско бело и неготинско црно. [...] Старци пију црно вино само кад су слаби, па им то лекар пропише, а иначе су већином за бело, па му неки додају још и минералне или обичне воде; тако нпр. Недељковић меша с вином чисту воду, Богатић пије уз бело вино „гисхиблер“ а стари начелник и домаћин „Буковичку воду“.
Пића
шљивовица,
препеченица,
комовица,
мученица,
лозовача,
мастика,
анасонлија...
црвеника, кипарско вино, командарија (кипарско) од ондашњега топличког грожђа, од лозе пловдинке
црвено жупско вино, бело смедеревско вино, неготинско црно
шампањ, шампањско вино, шампањер, пенушеће вино
ауспрук, токајско вино, стари сремачки шилерац, шилер
салаксија, малвасија и нектар, прави синови дичне Метохије
сремски „пиштинац“ из Совљака,
заклопачко вино, ритопечко вино, суводолско вино, јеличко вино
вино антика, од ћурлинско лојзе, трогодишњак
вино из Дубровника
Вино и ракија
Кафа
Рани етнографски списи не бележе зависност од кафе. Ипак, све куварске књиге из 19. века је помињу. А у корпусу је кафа незаобилзна (у разним облицима – кафа, кава, кахва, црна чорба, кајмаклија, татли-кафа, мока...)
Међутим, ракија и кафе ређале су се једна за другом, а чибуци су се димили на све стране. (Драгутин Илић, Хаџи-Ђера, 1897)
У кафану „Зеленог Венца“ долазе људи сабаиле на кафу. (Комарчић, Л., Просиоци, 1905)
Што не узмете каву? Баш је добра. Знате све, све, али каву хоћу најбољу. Волијем и сув хлеб да једем, али хоћу добру каву. (Пера Талетов, Новац, 1906)
Кафа
А после кафе...
хвала на стрпљењу и изволите на кафу!