ИСТОРИЈА И РАЗВОЈ СРПСКОГ КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА
Први књижевни језик Словена назива се старословенски. Он је настао у IX веку, кад је византијски цар Михаило , на молбу моравског кнеза Растислава, послао мисионаре - солунску браћу Ћирила и Методија - да шире хришћанство на словенском језику. Солунска браћа су сачинила и прву словенску азбуку - глагољицу.
Као основа тог језика, старословенског, узет је говор Словена из околине Солуна. С обзиром да тај језик није имао довољно изражајних могућности, они су, по потреби, узимали речи из грчког језика или по „калупима“ из тог језика стварали нове речи. Преузимали су и реченичне конструкције. На тај начин је настао први књижевни језик - старословенски. Срби су богослужења на том језику примили вероватно током X века.
Друго словенско писмо - ћирилицу - створили су, како се верује, ученици солунске браће у Бугарској. Оно је у српским земљама током XII века сасвим истиснуло словенско писмо које су створила солунска браћа. Од рукописа на старословенском језику који су настали на српском тлу сачувана су:
Преписивачи (дијаци) током XII века грешком у преписе уносе матерњи говор и на тај начин настају редакције старословенског језика:
српска, руска, македонска, бугарска, румунска (влашко-молдавска),хрватска, чешка.
Све редакције старословенског језика се називају црквенословенски језик.
Српска редакција старословенског језика се назива српскословенски језик.
Српскословенски језик од свог настанка, XI или XII века, у употреби је до 30 година XVIII века.
1. Најстарији сачувани српскословенски споменици (недатирани):
(у другој половини 1198. или почетак 1199. године)
2. ЖИТИЈА (најзначајнији жанр тадашње књижевности) писана на српскословенском језику:
3. ПОВЕЉЕ:
4.ЗАКОНИЦИ:
5.ЛЕТОПИСИ И РОМАНИ (од 14. до 18. века)
Мирослављево јеванђеље је православно изборно јеванђеље, писано за хумског кнеза Мирослава (брат Стефана Немање). Писано је на пергаменту уставном ћирилицом, украшено иницијалима у боји и злату. Данас се Мирослављево јеванђеље чува у Народном музеју, у Београду.
Повеља Кулина бана (XII век)
Повеља Кулина бана датира из 1189. године. Сматра се најстаријом сачуваном српском ћирилском повељом. Повеља је издата дубровачким трговцима и њиховом кнезу и световног је карактера.
Душанов законик – правни документ из XIV века
Оригинал није сачуван, али је сачувано 24 преписа, настала од XIV до XVIII века. Особеност Душановог законика је у томе што је писан на народном старосрпском језику.
Последњи представници српскословенског језика
Последња епоха сјаја српске редакције везује се углавном за период када је српска духовност сведена на проповедне беседе и читање књига. Изузетан је био значај монаха Рачана, који су и раније били чувени преписивачи. Издвајају се три имена: Јеротеј Рачанин, Кипријан Рачанин и Гаврил Стефановић Венцловић.
Они делују у последњим деценијама 17. и у првим деценијама 18. века, најпре у манастиру Рача на Дрини, а после Велике сеобе, на Фрушкој гори, где су добили манастир Беочин, затим у Сентандреји и другим српским насеобинама на северу.
Најначајнији, а уједно и последњи представник рачанске школе јесте Гаврил Стефановић Венцловић.
Венцловић је писац којим се завршава стара српска књижевност, а могао је бити први писац нове књижевности. Његово дело показује “како би се према староме, српскословенском књижевном језику (да није било прекида) српски књижевни језик развијао”. Стицајем историјских прилика, оно је остало непознато и без икаква утицаја на даље токове српске књижевности.
Диглосија - двојезичност
(српскословенски и народни језик)
са којом су Срби ушли у 18. век
најавила је бурне догађаје
у периду који следи.
Бурни догађаји у српској историји и прекид развоја српске књижевности на српскословенском језику наступају у новој средини. Срби су у великом аустријско-турском рату (1683-1699) учествовали на страни Аустрије, верујући обећањима аустријског цара да ће на ослобођеним територијама створити своју државу.
Међутим, ратна среће се окренула и године 1690. реоргани-зовани Турци поново почињу да освајају српске територије. Патријарх Арсеније III Црнојевић (сам се потписивао као Чарноје-вић), страхујући од одмазде, повео је око 60-70 000 Срба у Велику сеобу. Срби су пребегли у тадашњу јужну Угарску (данашњу Војводину) и јужну Мађарску.
Калуђери и свештеници су понели књиге на српскословенском језику и наставили да их преписују на новом тлу, где обећане повластице нису поштоване, већ су гушена основна верска и политичка права.
Било је покушаја да се међу Србима прошири унијатска вера, којом би папа, уз чување православног обреда, био прихваћен за врховног верског поглавара. Срби на овај план нису пристали, али је ипак један део Срба преведен у католи-чку веру.
Будући да Срби нису имали своје штампарије и гимназије, слабо образовни српски свештеници нису могли да спрече продор језуитских књига штампаних ћирилицом.
Зато се у два наврата (1718. и 1721) митрополит београдско-карловачки Мојсије Петровић обраћао за помоћ јакој православној и словенској царевини Русији, односно њеном цару Петру Великом, тражећи да им пошаље руске књиге и учитеље који би ширили православље на руском језику.
Двадесетих и тридесетих година XVIII века у Војводину стижу руски учитељи носећи са собом књиге на рускословенском језику.
Крајем маја 1726. године стиже Максим Суворов и оснива у Карловцима Славјанску школу , ова школа није била дугог века, после одласка овог учитеља школе су водили његови ученици (магистри).
У истом граду године 1733. отворена је школа Емануила Козанчиског названа Латинска школа.
Рускословенски језик се брзо ширио у српској цркви, он преузима све функције књижевног језика (и ван цркве). На овом језику се штампају дела за школу, научна дела, овај језик постаје и језик превода и на њему се врши преписка између образованих људи.
У првој половини 18. века код Срба су у употреби три језика:
-рускословенски,
-народни језик,
-руски (који се одомаћио посебно у српској историографији).
Убрзо после одласка руских учитеља, и под утицајем рационализма и просветитељства у Европи, српски писци, који од половине 18. века већином нису из црквених редова, желе да њихова дела разуме што већи број читалаца. Због тога крајем века долази до стварања новог српског књижевног језика-славеносрпског.
Стварање новог језика одвијало се уз благослов аустријских власти, које су на тај начин желеле да се војвођански Срби удаље од православне Русије. Тако је славеносрпски језик потиснуо из употребе рускоскословенски у књижевности, науци и администрацији. Рускословенски језик се до данас задржао у српској православној цркви као језик црквеног обреда.
Прво дело објављено на овом новом језику је Славеносерпски магазин, Захарије Орфелина у којем он износи идеју о посрбљавању речи које су читаоцима неразумљиве.
У току свог постојања славеносрпски језик није био статична категорија, него се мењао временом код писаца појединачно као и генерално. Постоје различита мишљења о трајању славеносрпске епохе, али оно што је очигледно јесте да се може говорити о две фазе:
-ОРФЕЛИНОВСКА фаза
-ДОСИТЕЈЕВСКА фаза.
Прву (орфелиновску) фазу карактерише граматика и лексика које су доминантно руска и рускословенска, али се већ назиру црте војвођанског.
За разлику од прве, друга (доситејевска) фаза се приближава војвођанским говорима, на плану граматике примењује се упрошћени модели што се тиче лексике долази до интелектуализације као и интернационализације (речи грчког, латинског, немачког као и турског језика).
Почетком 19. века употреба славеносрпских особина се у великој мери усталила и нормализовала, али ни тада није дошло до нормирања, нико није написао речник ни правопис славеносрпског језика.
Више рада у графијска и ортографска питања унео је Сава Мркаљ, један од најобразованијих Срба свог времена. Он је 1810. године у Будиму објавио расправу о језику под насловом “Сало дебелога јера либо азбукопротрес”. Мркаљ је био први значајан реформатор српске ћирилице и многе заслуге које се данас приписују Вуку Караџићу припадају управо њему. Сматра се претходником Вука и његових језичких реформи.
Српски народ у Војводини је изузетно ценио језик и стил славеносрпских писаца, препознајући у њима заштитнике нашег националног бића и православне вере. Нарочити значај међу њима имао је Доситеј Обрадовић.
Доситеј Обрадовић – у “Писму Харалампију”, прокламовао је идеју писања на народном језику. Исту идеју пропагира и у есеју о књижевном језику у “Мезимцу”. Међутим, у пракси то није спровео.
Доситеј Обрадовић у “Писму Харалапмију” каже:
“Моја ће књига бити написана чисто српски, какогод и ово писмо, да је могу разумети сви српски синови и кћери, од Црне горе до Смедерева и Баната” (Обрадовић, 1783).
Доситејева намера и жеља остварила се тек, безмало, цео век касније.
20.
19.
18.
17.
16.
15.
14.
13.
12.
11.
10.
9.
8.
7.
6.
5.
4.
3.
1. 2.
Старословенски
(до 12. века)
Српскословенски
(до прве половине 18. века)
Рускословенски
(половина 18. века)
Славеносрпски
(друга половина 18. века до половине 19. века)
Српски народни језик
(од 1847. године до данас)
21.
Вуков рад на реформи језика и правописа
После пропасти Првог српског устанка Вук је, као и многи други устаници, прешао у Аустрију. Тамо пише књижицу о његовој пропасти, која доспева у руке Словенца Јернеја Копитара, чиновника бечке Дворске библиотеке и цензора словенских књига у Аустрији.
Копитар је био ватрени поборник народног језика у књижевности и, понесен духом немачког романтизма, веома заинтересован за народне умотворине. Он одмах уочава Вуков изузетни дар и наговара га да се прихвати списатељског посла. Тако Вук и Копитар успостављају сарадњу и пријатељство, који су трајали до Копитареве смрти (1844).
Вук је већ 1814. године објавио две књижице, које су обележиле два главна правца његовог рада:
На Копитарев подстицај, Вук је убрзо почео скупљати грађу за речник српског језика. При том се првенствено ослањао на своје знање језика.
Српске речи је на немачки и латински превео Копитар. То дело је штампано 1818. године, под насловом Српски рјечник истолкован њемачким и латинским ријечима. У њему је Вук први пут на српски правопис применио Аделунгово правило “Пиши као што говориш”.
Српски рјечник
Прво издање Српског рјечника садржи преко 26 000 речи од којих највећи део припада говору Вуковог завичаја. Вук намерно није узимао речи из књига, него само оне речи које је сам чуо у народу. Тако је тај речник веома богат изразима који се тичу сеоског живота, али је оскудан у областима градске цивилизације и апстрактних појмова. То, дакле, није речник књижевног језика, него дело које одређује народну основицу будућег књижевног језика.
Тај речник је и прва књига штампана новом, Вуковом ћирилицом, коју и данас употребљавамо. Вук је тиме Мркаљеву реформу довео до краја: увео је знакове љ, њ, ћ, ђ, џ; слово ј преузео је из латинице. Тако је створио једну од најсавршенијих азбука на свету, у којој сваком гласу одговара по једно слово.
Вук је у Српском рјечнику увео и нов правопис, који је много лакши за учење од старог и који проистиче из основног начела његове азбуке: обележавају се они гласови који се стварно изговарају. Другим речима, Вук више не пише отца, отче и сл. (чиме се наглашава да су то облици речи отац), србски (према Србин) итд., него оца, оче, српски.
Рјечнику је Вук прикључио и кратку Српску граматику, од које почиње граматичко нормирање српског књижевног језика. Тиме што је књижевни језик постављен на народну основу и што су азбука и правопис упрошћени према приликама у српском језику, култура је учињена доступном читавом народу, а потврђена је и посебност српске нације.
Док је у иностраном научном свету поздрављен с ласкавим оценама, Српски рјечник је у српској јавности дочекан с огорчењем и протестима:
- нарочито због ијекавског изговора, који је био различит од дотадашње књижевне праксе,
- слова ј, које је подсећало на покушаје Аустрије да Србима наметне латиницу, да их покатоличи и однароди,
-као и непристојних речи, за које су Вук и Копитар погрешно проценили да их треба унети.
Вуков народни језик, пошто је био сиромашан појмовима из градске цивилизације, звучао је „просто".
Године 1823. Вук је издао три књиге Српских народних пјесама, које су ускоро постале један од најјачих аргумената у расправама око језика. Показало се, наиме, да се народним језиком могу писати и уметничка дела. Вукове књиге песама одушевљено су прихваћене у европским књижевним круговима, а преводили су их или о њима писали Гете, Пушкин, Јакоб Грим и други велики књижевници тог времена.
С временом је Вук стао уносити у свој књижевни језик особине које нису постојале у његовом матерњем говору. То су пре свега глас х (па је почео писати хаљина, одох, а не више аљина, одо), прво штампано дело са овим новинама биле су Народне српске пословице 1836. Године 1839. одустаје од јекавског јотовања (облици као тјерати, дјевојка, уместо ћерати, ђевојка). А пишући нека своја дела екавским изговором, он је и њега унео у књижевни језик.
Године 1852. године Вук је објавио друго издање Српског рјечника, веома различито од првог. Овај Рјечник је садржавао преко 47 000 речи (многе од њих Вук је чуо у Дубровнику и Црној Гори), непристојне речи су изостављене, а изостављена је и граматика.
Вукова незванична победа
Година 1847. сматра се прекретницом у прихватању Вукових идеја. Те године су објављена значајна књижевна дела:
1. превод Новог завјета, који је посведочио да је нови књижевни језик довољно богат и гибак да би могао исказати сложени и често апстрактни садржај Библије,
2. млади правник и филолог Ђура Даничић објавио је расправу Рат за српски језик и правопис, у којој је с научном аргументацијом одбранио Вукову реформу,
3. млади песник Бранко Радичевић објавио је своје Песме на чистом народном језику,
4. исте године Његош штампа и свој Горски вијенац, на свом народном говору, али с многим црквенословенским речима, и по старом правопису.
Тада постаје јасно да језик „орача и пастира" може, уз оплемењивање, имати функцију књижевног језика.
Готово упоредо са Вуковом делатношћу одиграва се реформа књижевног језика у Хрватској. Присталице илирског покрета, предвођене Људевитом Гајем, напуштају дотадашњи кајкавски књижевни језик и, тежећи уједињењу тадашње Хрватске, Далмације и Славоније, као и свих Јужних Словена, за основицу хрватског књижевног језика узимају штокавски дијалекат (и)јекавског изговор.
Тај књижевни језик био је сличан Вуковом, али није се с њим поклапао.
Крајем 19. и почетком 20. века Хрвати свој књижевни језик саображавају Вуковом и усвајају вуковски рукопис.
Зближавању ова два језика допринео је Бечки књижевни договор 1850. године (са српске стране потписали су га Даничић и Вук, а са хрватске неколико Гајевих присталица).
Даљи развој српског књижевног језика
Вуков књижевни језик и правопис озваничени су у Србији 1868. године - четири године после његове смрти.
За даљи развој српског књижевног језика веома је заслужан даровити и изузетно вредни Ђура Даничић (1825-1882), који је, осим расправе Рат за српски језик и правопис (1847), написао и Малу српску граматику (1850), Српску синтаксу, Рјечник из књижевних старина српских и, многа друга значајна дела, а превео је и Стари завјет.
Осим Даничића, најближег и најзначајнијег Вуковог сарадника, значајну улогу имају и Стојан Новаковић и Љубомир Стојановић. Они су обезбедили даље ширење и неговање вуковског књижевног језика.
Вукова првобитна идеја, да у основицу књижевног језика уђе само
источнохерцеговачки дијалекат, временом је модификована и на
шумадијско-војвођански дијалекат.
Београд, као и други већи градови, крајем XIX века
прерасли су духовне и културне центре у које су се сливали српски
интелектуалци. Писци, научници и новинари, вођени Вуковом идејом,
уносили су у текстове свој говорни израз, богатећи тиме српски
књижевни језик.
На самом почетку XX века уобличен је такозвани београдски стил.
На развој ,,београдског стила” утицали су сами београдски интелектуалци
као и престижни српски књижевници који су у Београд стизали са лепим
народним језиком. То су били: Љубомир Ненадовић, Милован Глишић,
Лаза Лазаревић и други.
У најновијим истраживањима епоха ,,београдског стила”
посматра се као на један од преломних периода у развоју српског
стандардног језика.
Кад је, 1918. године, створена краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, ствара се и заједнички језик Срба и Хрвата. Он је имао више назива српскохрватски (у Србији), хрватски или српски и хрватскосрпски (ти су се називи користили у Хрватској). Тај језик никад није био јединствен, него је имао две варијанте – источну и западну, које су одржавале различите традиције и културне утицаје. Источна варијанта имала је два изговора – екавски и (и)јекавски, два писма – ћирилицу и (нарочито после Другог светског рата) латиницу, и била је отворена за утицаје из страних језика; западна варијанта имала је један изговор- (и)јекавски, једно писма – латиницу, и била је склона да стране речи замени домаћим кованицама.
Најозбиљнији покушај да се развитак заједничког књижевног језика усклади на обе стране учињен је Новосадским договором, 1954. године, који су потписали најпознатији српски и хрватски лингвисти.
Као резултат тог договора усклађен је правопис и покренута израда речника српскохрватског одн. хрватскосрпског језика, који су радиле Матица српска и Матица хрватска.
Хрватска страна је, међутим, убрзо коначно одступила од заједничког књижевног језика. Матица српска је довршила Речник српскохрватског књижевног језика, који има шест томова.
Поред поменутог речника, што се тиче нормативних приручника, којим се данас служимо, постоје многи, а међу њима и:
-једнотомни Речник српскога језика,
-у изради је Речник српскохрватског и народног језика (досад је издато 17 томова),
-на снази је Правопис српскога језика Матице српске из 1993. године ,
-Граматика и стилистика хрватскога или српскога језика, Томе Маретића,
-Савремени српскохрватски језик (Михаила Стевановића),
-у употреби су и школске граматике
-Граматика српскохрватскога језика Михаила Стевановића
(Цетиње 1990, 11. издање)
-Граматика српскога језика Живојина Станојчића и Љубомира Поповића
(Београд, 2000, 7. издање)
Уживајте док обнављате знање о историји и развоју српског књижевног језика. И не заборавите:
,,Српски језик нема никог другог осим нас”.
(Душко Радовић)
Срећно!
Слађана Тодоровић
Литература:
Милановић, Александар, Кратка историја српског књижевног језика, Београд,
2006.
Кликовац, Душка, Српски језик и језичка култура за 8. разред основне школе, Београд,
2010.