„Житије“ (животопис)
Мојсијa Петровићa
1677-1730.
РЕЧ - ДВЕ О ….
(Како је стекао титулу митрополита и о животу његову.)
Мојсије Петровић
1677 – 1730.
Мојсије Петровић је утемељитељ школе која се може сматрати претечом наше данашње школе и зато је овај животопис посвећен њему.
(О пореклу Мојсија Петровића)
Рођен је као Београђанин, 1677. године од оца Петра и мајке Јелисаве, која је касније примила монашки чин.
У то време је у Београду било доста Грка, тако да је вероватно Мојсије ишао у грчке школе јер се зна да је био и добар познавалац грчког језика пошто је послат у Цариград (главни град Византијског царства који је имао и словенско име Константинопољ, а данас се налази у Турској и зове се Истанбул.)
(О младости и монашким чиновима)
Више науке је учио на двору патријарха Арсенија (Црнојевића) који је тада боравио у Сентандреји, граду који је данас у Мађарској, а тада је и Мађарска била у саставу Аустроугарске државе. Патријарх Арсеније Црнојевић је био црквени поглавар Срба у Хабзбуршкој монархији или Аустроугарском царству. Патријарх га је ту произвео у чин ђакона (најнижи степен у цркви), а касније у Пећи је примио и монашки чин.
Као двадесетогодишњи монах, Мојсије Петровић одлази у Црну Гору после чега добија чин свештеног лица (јеромонаха), потом и напреднији чин (протосинђела).
Затим је био у епархији Српске православне цркве са седиштем у Сарајеву, али обилази и друга места. Патријарх је Мојсија преместио у Београдску митрополију 1712. године. Већ 1718. године Мојсије борави у Бечу тражећи да се његово звање изједначи са правима Срба у Угарској, да буде потврђен за митрополита свих Срба у Аустрији. Међутим, није му то одобрено, већ је потврђен за архиепископа и митрополита у Краљевини Србији, с тим што су под његову управу потпале и Ваљевска,
Темишварска и Вршачка епархија. Хабзбуршка монархија није била вољна да се Београдска и Карловачка митрополија уједине и да он добије сва права. Када се 1722. године одржавао Српски народни сабор, било му је забрањено да на њему учествује, а он не само да је отпутовао и учествовао у Сабору, него је и против власти изабран, јер је Карловачки митрополит већ тада био болестан а 1725. године и умире. Изборни сабор 1726. године њега поново бира, па иако власти нису никако дозвољавале обједињавање митрополија, он је у народу третиран као митрополит Београдско-карловачке митрополије.
(О школи, језику и библиотеци)
За време боравка у Бечу, Мојсије уочава да . Срби у Аустрији нису ради слати децу у стране школе него су покушавали основати своје уз помоћ руских учитеља, а Аустрији нису били потребни образовани Срби, па се нису трудили да им изађу у сусрет. Мојсије, као сјајни организатор и смели реформатор, захваљујући својој мудрој и истрајној енергији успева готово немогуће – да оснује руске школе међу аустријским Србима, а за потребе Српске православне цркве преузет је рускословенски језик. Тако је смењен српскословенски који је употребљаван преко пет векова упоредо са српским народним језиком.
На његову молбу руски цар Петар Велики послао му је 400 буквара и 100 славенских граматика, које је он два пута прештампао, 1726. и 1727. године. Добио је и учитеља Максима Суворова, а за грчки језик је у Београду имао Герасима. Мојсије је посебну пажњу посвећивао и црквеном певању.
Митрополит Мојсије је почео 1725. године да зида „Обшчи дом“ или „Новоправитељствујушчи београдски двор ерхиепископско-митролопитске резиденције“који је требало да служи за потребе цркве и народа, а као љубитељ књиге у Београду оснива и библиотеку. Према списку из 1735. године садржала је 180 дела, 944 свеске, а наводи се да је из Сремских Карловаца донео 15 књига међу којима је било и 5 грчких буквара.
(О „биткама“ које је водио)
Касније је у Карловцима почео да зида цркву и митрополитски двор, у који је желео да смести богословију и остале школе. Међутим, за свог живота није успео да заврши ни једно ни друго. Болешљив је био скоро сав свој период митрополисања, али знајући своју дужност, значајан део времена провео је на путу, бранио своје „стадо“ због чега је за време турске владе био и у тамници 46 дана, а од Аустријанаца више пута гоњен.
( О митрополитовој смрти)
Умро је 27. јука 1730. године у Београду и сахрањен у београдској Саборној цркви. У манастир Крушедол пренео га је 1739. године његов заменик Петар Ненадовић, касније митрополит Павле.
(О значају Мојсија Петровића)
Значај Мојсија Петровића је велики како у погледу обнављања манастира Винча и изградње и покушаја обнове још неких манастира, тако и у погледу уређења верског и друштвеног живота својих верника издавањем чувене уредбе у 57 тачака (о крштењу деце, бризи о сиротињи, причести и исповести, сведоцима приликом завештања, служби у цркви и другом.) Боравећи у Будиму, увео је, 7. јануара 1727. године и матичне књиге тражећи да се убележе сви рођени, венчани, умрли.
Био је митрополит дабро-босански 1709-1713. године и митрополит београдско-карловачки 1713-1730. године. Врло строг, али савестан поглавар цркве који је увео и униформе, али и казне за преступнике вере и морала. Отворио је и библиотеку.
(О школи и потреби да се напише ово дело)
Посебан значај Мојсије Петровић има када је реч о школовању деце јер је у оквиру свог дома основао школу давне 1718. године. У монографији наше школе издатој поводом јубилеја (290 година постојања) наводи се да се први пут помиње Мала српско-славенска школа у Београду, у којој подучава даскал (учитељ) Стеван. Налази се у митрополитовом дому поред Саборне цркве и издржавају је митрополија, варошка управа и сами родитељи.
Међутим, у Београду је још почетком 18. века постојала Мала грчка школа, коју су за своју децу издржавали грчки трговци. По доласку Аустријанаца, многи од њих су напустили Београд, а школу којој је претило затварање митрополит је узео под своје и поставио једног Грка учитеља да српску децу учи грчки да читају, пишу, говоре и певају.
На основу тога може се сматрати да је Мала српско-славенска, односно касније Варошка основна школа далека претеча данашње школе и њен почетак треба везивати за 1718. годину, преузимањем Грчке школе од стране митрополита и њеног коришћења за обучавање српске деце у његовом дому.
Београдским миром 1739. године северна Србија је поново под Турцима, па се гаси Мала школа, а срушен је и митрополитов двор. После Првог устанка, школа се од 1809. године развија као Мала школа. Смештена је у приземље тек основане Велике школе, у згради садашњег Музеја Вука и Доситеја и има три разреда.
И после пропасти Првог устанка трговци су под Турцима успели да одрже малу школу. Она поново ради поред цркве, јер ће такву локацију имати и после Другог устанка (1815. – има једног учитеља, 1819. – два, а 1829. – три).
Према опису из 1835. године „Београдско школско зданије тако је тесно, да деца не имајући места и по конгу (ходнику) седе, а к томе и число (број) ђака тако је велики, да би нужно било још једну четврту класу отворити“.
Према извештају Петра Радовановића, директора свих школа, из 1836. године, налазило се поред Саборне цркве дугачко школско здање које је било „врло худо или, да речем, никакво. Јербо, не само што је за множину деце веома мало, него је и у низији, због тога када је киша повећа, често се догађа да по више дана деца по блату, које се од сливених киша у школи начини, газити и у блату седети морају“.
Коначно, 1844. године сазидана је нова школска зграда. Њена фотографија сачувана је захваљујући Анастасу Јовановићу, а њен опис оставио нам је Станиша Станишић, учитељ, који је ту учио школу:
„Стара школска зграда код Саборне цркве била је на истом месту где је и сад нова. Зидана је темељно и представљала је јаку масивну кућу. Са улице се пело степеницама у двориште, а из њега опет лево степеницама у велики школски ходник, циглом патосан. У ходник су гледала четвора врата од четири велике учионице, прозорима окренуте у порту Саборне цркве. Вероватно је и сама зграда зидана за црквене потребе, јер јој је сутерен служио за послове цркве, а у школксом ходнику, у десном крају, при улазу била је соба за црквена одјејања и рипида, мала собица баш до крајње десне учионице. А до крајње леве учионице била је врло мала учитељска канцеларија.
Двориште је било пространо и у дну његову према школи била је нека стара трошна зграда у којој је седео послужитељ.
Доле у дну дворишта, баш спрам Калемегдана, биле су учионице за женску школу.
(На месту старе мушке подигнута је најновија данашња школска зграда, а на месту старе женске школе Француска амбасада.)
Одмах при уласку са улице, до школе, и као почетак школске зграде била је велика читаоница, основана још у 50-тим годинама прилозима људи. Она је имала три лепе собе.
Са улице је био дућан Добривојевића, старог књижара и продавца школских артикала. У истом дућану становао је раније слепи Љуба Црногорац (Милутиновић).
Најновија садашња школска зграда, сазидана је на месту претходне 1906. године. Пројектант је била арх. Јелисавета Начић, прва жена архитекта у Србији.
За све време од 1878. до 1925. године школа носи назив према локацији, тј. Основна школа код Саборне цркве, а затим Основна мушка и женска школа код Саборне цркве.
Године 1925. добија назив Основна школа „Краљ Петар“ и тако се зове до 1945. године.
Одлуком Просветног одељења града од 5.04.1945. године школа добија назив Основна школа бр. 1.
Одлуком Савета за просвету и културу града од 8.01.1952. године школа добија назив Основна школа „Браћа Рибар“, а од априла 1993. године Основна школа „Краљ Петар Први“, који и данас носи.
Кроз њу су као учитељи или ученици прошли: Вук Стефановић Караџић, Доситеј Обрадовић, краљ Петар Први Карађорђевић, Михаило Петровић Алас, Стеван Стојановић Мокрањац, Павле Савић, Моша Пијаде, браћа Рибар и многи други, а ову садашњу зграду градила је прва жена архитекта у Србији, Јелисавета Начић са само 23 године. У њој је као учитељ радио и Стева Тодоровић који је први увео физичко васпитање у школу и тиме отворио пут и многим спортистима а у њој, у Краља Петра улици, у згради која је споменик културе, и данас стасавају генерације ђака учећи о овим личностима међу којима је и онај кога прво помињемо – Мојсије Петровић.
Светлана Гавриловић