Neobično prijateljstvo između gospodskog mladića, Turčina iz Smirne, i stranca hrišćanina iz Bosne kao da je za ovih nekoliko dana dok se nisu viđali stalno raslo, razvilo se i utvrdilo u ovoj čudnoj tamnici, brzo i neočekivano kako samo u ovakvim izuzetnim prilikama može da bude. Nisu ni sada njihovi razgovori bili drugo do sporo prepričavanje onog što su nekad videli  i pročitali. (O sebi nije niko ništa govorio.) Ali ti razgovori su se razlikovali od svega što se oko njih mogo da čuje i vidi. A to je glavno. U njima im je prolazio ceo dan od jutra do večeri, kad su zatvorenici morali da odlaze svaku u svoju ćeliju, i sa prekidima, kad bi Ćamil odlazio da klanja podne ili ićindiju. Kao i dotad, više je govorio fra Petar, ali je i mladićevo učešće u razgovoru raslo, polako i neprimetno a stalno, iako mu je glas i sad zvučao samo kao jeka nečijeg čvršćeg i određenijeg glasa, i posle nekoliko prvih reči stalno prelazio u šapat.

Takvim glasom je jednog dana i trena (fra Petar i opet nije nikako mogao da se seti kad i kako!) dotle malorečivi Ćamil počeo da priča istoriju Džem--sultana. I od tada pa do kraja nije više ni o čemu drugom ni govorio.
Povod je bio slučajan, ili je izgledalo tako. Tiho, kao da govori o posve običnoj stvari, Ćamil je upitao:
- Vi niste nailazili u istorijama na ime Džem-sultana, brata Bajazita II.?
-Nisam - odgovorio je mirno fra Petar, misleći sa uzbuđenjem na Haimovo pričanje i krijući svaki trag svoga uzbuđena.
- Niste... niste?
Mladić je očigledno oklevao. A onda je, posle nekoliko uvodnih reči koje je izgovara sa usiljenom ravnodušnošću, otpočeo.


-ićindija - treća dnevna molitva po propisima islama; tako se naziva i doba kad počinje ova molitva; predvečerje