Пет плус



Литерарни кутак Дуга

Док се сунчева светлост кроз кишне капи пробија,

док небо опет, светлоплаву боју добија,

полако слап по слап, као разнобојна пруга, изнад мене појављује се дуга.

Онда све као да добије јачу боју, као да дуга пожути цвеће и као да поцрвени машницу моју.

И солитери више нису тмурни и сиви, већ тако јарких боја, изгледају као живи.

Лептири жути, црвени, бели када виде дугу јако су весели јер мисле да је дуга шарени цвет који покрива цео свет.

Маја Крстић 3

1



Необична песма

Сунце доле, горе трава, а на трави облак спава. На облаку један цвет и на њему бумбар прави још један свој лет.

На дрвету спава лав, у гнезду је један мрав, делфин дели с мачком плен, а по небу лети, један млади јелен.

Илија Недовић 2

2

Песма за сву децу

Радост за децу, осмех за све, другарство је најбоље.

Музика се свира уз помоћ даира.

Осмех се смеје сунце нас греје.

Игра је човек који живи довек.

Мир у свету нека влада,



за свакога постоји нада.

Мила Васић 3

1

Пролећни немир

Пролећни немир је стигао у наш град, и у мојој глави је сад. Весео је и мио, такав је и прошле године био.

Не назире се овој срећи крај, јер пролећни немир ствара рај. Непрестано лута по мојој глави, док из траве машу пупољци црвени, жути и плави.

Пролећни немир се понаша као даса, нема нам спаса!

Волим да слушам чаврљање птица, да гледам по парку играње веверица. Чак сам и ја постао ветропир, јер ме је зграбио пролећни немир.

Страхиња Красић 6

1

Сањала сам

Сањала сам да ме воли, ал' та љубав не постоји. Зашто стварност тако боли, кад га волим, што ли, што ли?

Сањала сам да ме воли,



у паркићу са мном стоји, рече гласно да ме воли, али стварност стварно боли.

Сањала сам да ме воли, радости ми очи пуне...

И онда се ја пробудих, у неповрат све одлете к'о маслачак кад се дуне.

Ања Ђукичин 6

1



Чик погоди

Велики или плав увек нам је користан.

Моју главу штити лети нам је потребан.

Чик погоди, чик погоди шта је то! На плажи и у води моду прати.

Чик погоди, чик погоди шта је то! Tо је то је шешир мој!

Кристина Костадиновић 4

1



Школа

Ау, што је школа згодна, чика Ршум каже. Или у њу иш'о није, или лепо лаже.

Ујутру се рано будим, па на часу дремам. Шта да радим? Спава ми се, па цео дан зевам.

Учитељ ме нешто пита, ја га гледам бело. Моја глава ко зна где? Ту је само тело.

Кад га видим, ја од муке прст на чело ставим, па и оно што сам знала тада заборавим.

Ипак има светла тачка, у тој мојој школи. У њу иде дечак, ког моје срце воли.

Због њега ја у школу идем, и грдно се мучим, а уз пут ћу ваљда нешто да научим.

Ивона Димић 5

2

ИНТЕРВЈУ СА ИВАНОМ ЖИГОН



У коју основну школу си ишла и које предмете си волела? - Ишла сам у Oсновну школу „Бранко Параћ“, на Сењаку. Она је окружена шумом и, искрено речено, више се сећам склоништа које смо правили под грањем, него предмета. Нисам волела физичко јер сам се плашила лопте, али данас, највише од свега волим и ценим спорт. Чини ми се да су ми омиљени предмети били историја и музичко.

Које књиге си волела да читаш када си била наших година? Да ли си имала неке хобије? - Сећам се књиге „Мартин Идн“, који је био јако радознао и волео да чита. Волела сам и „Хајди“ и маштала да живим на тавану и гледам кроз прозор на крову у звезде.

Када си се заинтересовала за глуму? Сећаш ли се своје прве улоге? - Већ са седам година глумила сам на телевизији у драми „У бањи једног лета“. Мислила сам да су глумице звезде, и пружала сам ципеле да ми гардеробери везују пертле. Касније сам схватила да ниси важан кад ти неко везује пертле, већ кад на сцени учиниш нешто лепо од чега публици засија нека светлост у души.

Имала си запажене улоге у бројним представама. Да ли би неку посебно издвојила? - Највише сам волела једну чобаницу у представи „Странац“. Волела сам да ходам у опанцима и да говорим старинским језиком. Човек увек чезне за својим завичајем, а како сам се родила на бетону у Београду, увек сам чезнула да имам своје село. Нашла сам га као чобаница Милица – на сцени!

Реци нам нешто о свом познанству са Никитом Михалковим? - Никита Михалков је велики редитељ. Најпре је био глумац. Многи велики људи театра и филма били су најпре глумци, па тек онда редитељи и драмски писци, као на пимер Шекспир. Никиту Михалкова сам волела да гледам као глумца у филму „Сурова романса“ и гледајући тај филм четрдесет пута, научила сам руски језик. Маштала сам да га упознам и та жеља ми са остварила на Филмском фестивалу у Минхену. Од тада смо прави пријатељи, а право пријатељство се доказује у добру и у невољама кроз време. А ми нисмо престали да се дружимо и виђамо већ двадесет година, иако он живи у Москви, која је хиљаде километара удаљена од Београда.



На челу си Друштва руско-српског пријатељства. Кажи нам нешто о активностима друштва. - Већ десет година сам на тој почасној дужности. Србија и Русија су кроз векове повезане нашом словенском културом. Наши преци су Русију често називали ,,матушка“ јер нам је Русија помагала у свим ратовима. Али, интересантни моменти су били и када је наша мала земља помагала огромној Русији, која сада има двеста милиона становника. Кроз свој рад трудила сам се да кроз уметност прикажем ту вековну љубав и да учиним да се та помоћ конкретно настави и у данашње време.

Шта тренутно радиш? - Управо сам завршила књигу о позоришту, која је објављена пре неколико дана. Тренутно објављујем музичке спотове „Успаванке за децу“ и припремам ансамбл „Косовски божури“, којим руководим, за пут у Твер, у Русију, где ћемо одржати наш 150. концерт. Али, најважније ми је што сам мама једног лепог дечака који се зове Стево, а који је своје име добио по његовом деки, мом тати, великом глумцу Стеви Жигону, кога ви знате као Кригера из чувене серије „Отписани“.

Вук Плећевић VI/1

НАШ НАЈБОЉИ КОМШИЈА



Душан Марковић је рођен у селу Плочник код Ћићевацa 1926. Неколико ученика наше школе је пишући састав на тему Особа коју волим описала управо овог занимљивог и доброг човека.

1. Колико си у Београду? - Од 8.11.1956. Моја жена Душанка била је болесна на нервној бази. Да бих спасао жену и синове, морали смо да се преселимо у Београд. Тај период је био јако тежак за нас. Душанки је бивало све горе и горе, а синови су много



бринули. Кад је оздравила, нисмо се враћали у Плочник, јер сам добио сталан посао у Београду. Радио сам као кондуктер у возу.

2. Када си се оженио и како си упознао жену? - Оженио сам се 1943. године. Упознали смо се преко наводаџије. У почетку се нисмо волели, али касније смо се заљубили једно у друго. Схватио сам да је јако добра. Добили смо децу и неколико година после тога се разболела и ето ме сад у Београду.

3. Колико деце имаш? - Имам два сина. Зову се Велибор и Градибор. Велибор је старији три године од свог брата. Када се родио, били смо срећнији него икад. Као малог смо га питали да ли хоће брата или сестру и он је рекао да хоће брата. И донели смо му брата. Душанка је поново затруднела и родио се Градибор. Од тада су Велибор и Градибор нераздвојни.

4. Какву музику слушаш? -Највише волим гајде. Гајде биџ могао бих да слушам цео дан. Мој отац ме је научио да их свирам и од тад их не испуштам из руку кад сам слободан.

5. Који ТВ програм волиш да гледаш? - Највише волим да гледам бокс. Волим ја и друге спортове, али када би било светско првенство у фудбалу, ја бих гледао бокс!

6. Како си научио толико питалица? - Ја сам природно обдарен. Нема шта ја не знам. Крпим судове, сечем стакло, свирам гајде, поправљам кишобране, а умотворине и питалице сакупљам већ 60 година.

7. Опиши нам Други светски рат. - Био сам десетар и било је јако тешко. Меци лете изнад твоје главе, око тебе мртви војници. Гледаш како људи око тебе умиру. Моја дружина и ја смо препешачили од Србије до Аустрије и натраг. Мало нас се извукло, али срећом са мало повреда. Током рата изгубио сам седамнаест кила.

8. Опиши нам своје дружење са децом из комшилука. -Волим да се дружим са свима, али нарочито са децом. Када се враћам из продавнице, или идем у њу, сретнем децу и останем са њима док не смркне. Обично им причам неку догодовштину из рата, али волим и да их саслушам и да се укључим у њихове игре. Највише волим да се дружим са Костом и Алексом. Они су моји најбољи другари. Често им бацам орахе са прозора. Знам вас дуго. Алексу често водим на пецање на мој бродић. Научио сам га свашта о рибама. Када је купио златне рибице, направио сам му акваријум за њих. Са тобом сам стално на прозору, а некад свратиш и до мене. Ти си добар слушач и често те учим нешто занимљиво. Некако ми је занимљиво да се дружим са децом.



10. Имаш ли неку поруку за крај?

- Желим вам да будете срећни, надарени и паметни .

Коста Пауновић VI2

Позориште Дадов

Неколико ученика наше школе похађа часове у Позоришту ,,Дадов``. Једна од њих је и Ђина Газивода, која је ове године освојила прво место на oпштинском такмичењу рецитатора. Она је разговарала са Радованом Кнежевићем, професором дикције на ФДУ у Дадову.

-Када је Дадов основан? Настао је праисторијске 1958. године.

-Ко је идејни творац?



Било је четири оснивача: То су: Михајло Тошић, Зоран Ратковић, Јован Ристић и Момчило Баљак.

-Ко је све прошао кроз позориште? Пуно њих. Те прве године у Дадов су дошли Милан Срба, Сека Сабљић, Миша Жутић... Од млађих то су Марија Каран, Милош Биковић и још много њих.

-Чиме се руководите при избору нових чланова? Бирамо децу са развијеном маштом, добрим памћењем, добром дикцијом. Најважније је да имају жељу да се баве глумом.

-Како изгледају часови, шта све млади могу да науче? Таленат долази до изражаја тек на часовима. Деца уче брзалице, песме... Читају бајке, биографије познатих. Показују своју храброст и упорност.

-У којим све активностима ван позоришта учествују? Имају јавне часове, аудиције за представе, серије, филмове и друге манифестације?

Ђина Газивода 8/

2

Са Сајма књига

И ове године посетили смо Сајам књига. Разгледали смо најзначајнија издања бројних издавача и купили смо књиге за којима смо чезнули.

Ове године наврашава се педесет година од доделе Нобелове награде за књижевност Иви Андрићу.Тим поводом ,,Дерета“ и ,,Лагуна“ објавили су у сарадњи са Задужбином Иве Андрића збирке тематски распоређенених прича. ,,Приче о градовима“ доносе сагу о судбинском преплитању града и човека ; ,,Женске приче“- истине о синтези жене и света; ,,Прича о деци“ су дирљива похвала свету детињства, а ,,Фратарске приче“ говоре о вечитом укрштању хришћанства и ислама.

На Сајму се могла видети и књига овогодишњег нобеловца Томаса Транстремера, шведског песника.



М.С.

Посета Хиландару

Одлазак у манастир Хиландар је сан сваког Србина који поштује ову светињу. Хиландар се налази на Светој Гори у Грчкој, на трећем прсту Халкидикија. Света Гора је монашка држава, која је основана 963. године. Њен главни град је Кареја. У оквиру државе је 20 православнних манастира. Хиландар је удаљен 2.5 километaра од мора и личи на средњовековно утврђење. Бедеми су били потребни као заштита од гусарских упада. Манастир су подигли отац и син, Стефан и Растко, у монаштву Симеон и Сава 1198. године. Он је ризница српске културе, музеј и средиште вере. Од оца Симеона смо добили благослов за посету манастира. Јулског јутра упутили смо се из места Јерисос ка малом лучком граду Уранополис. У полицијској станици добили смо потребну визу за боравак на Хиландару, одакле смо отишли да прибавимо карту за брод који полази сваког дана у 10 часова ка Светој Гори. Са великим нестрпљењем ишчекивали смо да се укрцамо на брод. Бродска сирена је означила да је време за полазак. За кратко време брод је био препун ходочасника који су се упутили ка неком од

Књижевна општина Вршац објавила је његову збирку ,,Формуле путовања“. Видели смо књигу Љубише Ршумовића ,,Заувару“, која описује игре дечака које су део једне велике авантуре, бројне занимљиве људе и детињство које је чаробније од сваке авантуре.

,,Геопоетика“ је објавила три нове књиге које обрађују велике друштвене, историјске и научне теме. То су:,,Праисторија објашњена мојим унуцима“, ,,Свемир објашњен мојим унуцима“ и ,,Етика објашњена свима“. ,,Креативни центар“ је за средњошколце припремио нове наслове из едиције ,,Транзит“ , чији су аутори познати савремени писци за тинејџере из читавог света: ,,За старије од 16“, ,,Извините што бих да ме неко воли“, ,,Ходати, трчати, летети“ и друге. На штанду Креативног центра интервјуисали смо Виолету Бабић, ауторку књига ,,Књига за сваку девојчицу“ и ,,Књига за сваког дечака“.



светогорских манастира. Брод је кренуо и полако смо се удаљавали од Уранополиса ка Светој Гори. Брод су све време пута пратили галебови који су од путника ишчекивали понеки комадић хлеба или кекса који смо понели са собом.

Копно Свете Горе снимљено са брода

Слике са брода Хиландарско пристаниште зове се Јованица. Пловидба до овог пристаништа трајала је 45 минута. На знак бродске сирене спремили смо се и брзо изашли.



На доку нас је дочекао возач који је био задужен да нас одвезе до манастира.

Пристаниште Јованица

Ушли смо у мали аутобус и кренули уским и стрмим путем. Окружила нас је медитеранска вегетација и нетакнута природа.

На путу ка манастиру Хиландар, сликано из аутобуса После пола часа вожње од пристаништа пред нама се указао манастир Хиландар. Из даљине личи на царски дворац окружен бујним растињем.



Манастир Хиландар, сликан из аутобуса Монаси су нам пожелели добродошлицу уз манастирко освежење. Пријала нам је хладна, изворска вода и домаћи, манастирки ратлук. Један од искушеника манастира упознао нас је са правилима који владају у манастиру и показао нам конак у коме ћемо преноћити. После краћег одмора пошли смо у обилазак манастира. У срце манастира се улази кроз велика, гвоздена врата која су ме подсетила на ноћ када је Свети Сава дошао и замонашио се. Пред нама се указала прелепа стара црква посвећена Ваведењу Пресвете Богородице.

Црква посвећена Ваведењу Пресвете Богородице Време до вечерње службе провели смо у обиласку и фотографисању за које смо добили благослов монаха. Унутрашњост манастира није дозвољено фотографисати, као ни монахе без посебног одобрења. Иза централне цркве, налази се „Савин бунар“, који никад није пресушио. Када једном из њега попијеш воду, кажу да се увек враћаш да утолиш жеђ.



Бунар Светог Саве Живот у манастиру се одвија по типику Светог Саве, који је он лично написао. Монаси устају у два ујутру, а служба почиње у три и траје до осам, када се одлази на ручак. Њихове активности трају до седам увече. Тада се повлаче у своје келије. Присуствовали смо вечерњем богослужењу. У цркви је било много верника, који су се у тишини молили и посматрали молитве монаха. После вечерње службе отишли смо у трпезарију где смо вечерали.

Трем испред трпезарије После вечере шетали смо манастирским двориштем. Пешачили смо до обале мора, што је био посебан доживљај. Видели смо вредне монахе који се брину о манастирском имању. Задовољни и помало уморни вратили смо се у конак и отишли на починак. Постоје манастирска правила везана за јутарње буђење гостију. У три ујутру, неко од монаха обилази све гостинске собе и једним куцњем у врата обавештава да почиње служба. Пробудили смо се и убрзано отишли на службу.



Присуствовали смо и литургији која је почела у пет ујутру. После службе отишли смо у трпезарију на ручак који је почео у осам. Потом смо отишли у књижару да купимо поклоне за драге особе и понешто за себе. Све је мирисало на хиландарски тамјан. Спаковали смо своје ствари и поздравили смо се са монасима који су дошли да нам пожеле срећан пут. Са тугом и великом жељом да и следеће године дођемо на Свету гору, напустили смо Хиландар. Упутили смо се према пристаништу где смо сачекали брод којим смо отпловили до луке Уранополис.

Вук Плећевић 6-1

Занимљивости из историје



Зашто волим Србе!

Oвај чланак написао је др Рајс на тражење управе алманаха „Просвета“ 1916. године, на Солунском фронту. Објављен је у истом часопису седам година касније, 1923.

Откако је почео рат 1914., ја сам био у Србији, са Србима. Нисам их остављао, сем када су после албанског повлачења обнављали своју војску на Крфу и у Солуну. Чим су борбе започеле на македонском фронту, ја сам опет дошао к’ њима. Дакле, могу рећи да сам гледао Србе у несрећи, а у несрећи се најбоље показују и праве мане и праве врлине народа.

Ја сам се у Србији налазио у једном демократском народу који је за своју Отаџбину дао све. Тај народ је водио три врло тешка рата, а недостајало му је најпотребнијих ствари. Ти поносни сељаци нису жалили, него су се борили са чудесним полетом и јунаштвом против непријатеља много јачег него што су они. Победе на Церу, Јадру, Руднику и Колубари биле су последице дивног моралног стања код оних о којима је у Европи одавно владало погрешно мишљење.

Видео сам српског војника – сељака у борбама. Жесток и борбен у боју, он би постао мек као јагње пред противником када га победи, делио с њим последњи



комад хлеба. За време борбе око Битоља (1916.), један савезнички официр се чудио колико се брину српски ратници око швапских заробљеника, који су били сасвим млади. „Зар не видиш“, рекао му је један стари војник, „да су то деца која нису одговорна за овај рат“. Па, онда, они имају и мајке, које плачу и чезну за њима“. Србија је страдала као никоја друга земља. Четири пута су њени непријатељи, увиђајући како је она опасан противник, покушавали да с њом закључе одвојени мир. Четири пута одбила је та мала поносна земља и најповољније понуде одлучно. „Ми смо обећали савезницима да нећемо правити засебног мира”, рекао је краљевић Александар, „ако наши непријатељи хоће мир, нека се обрате нашим савезницима!”

Земља Карађорђевића скупо је платила ову верност према задатој речи. Нападнута неупоредиво јачим силама, којима се придружио још и један бивши подмукли савезник (реч је о Бугарској, прим. прир.), она је била сва прегажена. Али се њена војска и много њене деце спасило кроз опаке албанске планине. Последња Скупштина у Нишу растала се са изјавом: „Волимо смрт него срамоту!“ И српски народ послушао је тај поклич. Окупирали су српску земљу, али српски народ победили нису!

А после тог слома, истерани из Отаџбине, одвојени од оних које су оставили под крвавим непријатељем, ратници шумадијски, дунавски, тимочки, моравски, дрински и вардарски опет су јурнули на противника, и у епским биткама повратили део од оне земље коју беше уграбио од законитог власника. Нема сумње да ће се за кратко време сва Србија очистити од оних што изгубише своју част у овом рату. Ја сам видео и још гледам ове војске осветнице. Знам, то је последња српска омладина. Па опет, она није ни часа чекала да прва на себе прими страшни ударац Бугаро-Шваба. Да ли се у савезничким земљама води довољно рачуна о тој жртви? Било како било, Срби су дали васцелом свету јединствен пример, по коме ће се овај мали народ сматрати пред историјом као врло велик.

Ја сам могао да видим на делу српске поглаваре. Краљ, регент, ђенерали, сви дишу истим духом: све су то загрејани патриоти који заносно чувају слободу свог демократског народа. Колика противност између лепе појаве краља Петра, потомка сељачке шумадијске породице, краља који у часу највеће опасности иде у ровове да с браћом победи или погине, и између гордог и грубог типа Вилхелма Хоенцолерна (немачког цара, прим. прир.), највећег џелата кога историја познаје!

Видео сам, најзад, несрећну српску децу, коју је немилосни непријатељ прогнао са њених огњишта, и која дођоше у Француску, Енглеску и код нас у Швајцарску. Углађени, љубазни, врло благи, они желе да покажу своју захвалност онима који их нису оставили у невољи, али их туга за Отаџбином не оставља. Раде и уче вредно, јер знају да ће им требати доста рада да обнове своју домовину.

Мало је било пре рата оних који су праведно ценили Србију. Ја себи ласкам да сам био у томе малом броју. Требало је, ето, да дођу све оне невоље које је она јуначки поднела, па да јој признају оно место које јој припада.



Ето, зашто ја волим Србе!

Непознати текст Родолфа Арчибалда Рајса

Приредио: Владимир Милоичић, професор историје.

❖ Из живота Николе Луњевице

Како је Луњевица једном био бијен Луњевица који је код своје куће увек имао удобну постељу и још бољу храну – јако је патио и мучио се у овом погледу по разним друмским механама, па је с тога често имао обичај рећи: ''Не марим ни за какву власт, али кад би ми кнез Милош дао старешинство да дотерам у ред ове меанџије наше – волео бих него бог зна шта!'' И меанџије су то знале и бојале су га сe, што кажу, као живе ватре! Једном приликом, путујући опет по својим трговачким пословима, дође у село Сепце (у округу Крагујевачком). Чим га



је смотрио, механџија, немајући ничега спремљеног за ручак, стругне у луг. У кафани је седео за столом један крупан и здрав младић из истога села и безбрижно пио ракију. Луњевица, мислећи да је то механџија, онако с коња подвикну: -Еј, бре, оди вамо да ми прихватиш коња! -Ја вала нећу. -А знаш ли ти ко сам ја? – и скреше му неку велику псовку. -Ко си да си, ја нећу и, јеси чуо, немој да ме псујеш. Ненавикнут на такав одговор, Луњевица писну још више и осу грдити још црње и горе. Младићу, наравно, то није било право, поскочи, ухвати мога газду и добро истуче. (По казивању свога деде испричао професор Миленко Вукићевић)

Нема доста док не оста Ништа више није мрзео покојни Луњевица, него кад се раденици рђаво ране. Обилазећи по ручку посленике, имао је обичај питати редуше око јела: ''Би ли доста? – ''Би господару'' – ''А, је ли остало у лонцима?'' – ''Није''. – Е, то не ваља, не би доста док не оста!''

Телевизија и људски дух

Вољени, не верујте свакоме духу, него испитујте духове јесу ли од Бога; јер су многи лажни пророци изишли у свијеm(Св. Јован Богослов). Заговорници гледања телевизије изнеће на десетине разлога у прилог некадашњег чуда савремене цивилизације. Противници овог савременог ,,чуда “ једва да налазе простора у угледнијим научним и популарно-научним часописима да изнесу сопствене разлоге, јер их моћни телевизијски великаши сматрају опасним, по сопствено згртање новца. ... Познати амерички психијатар Доналд Каплан описао је неке психолошке појаве настале услед дугог гледања телевизије, под називом телевизијска наркоманија. Утврђујући, најпре, тесну везу која постоји између дугог остајања испред ТВ екрана и повећања телесне тежине, услед повећаног трошења хране, али и цигарета и алкохола. Каплан описује стање тупости, осећања дезоријентисаности и нереалности код оваквих особа, прекидано осећањима налета кривице и страха. Своја истраживања Каплан закључује речима: „ Телевизија је не само траћење времена, већ и опасност“.



...Ником паметном не пада на памет да баца клетве на савремене тековине цивилизације, које - када нису злоупотребљене – олакшавају човекoв свакодневни живот. Препуштајући сваком да се без муке присети какве нам све несреће проузрокује злоупотреба аутомобилског саобраћаја, останимо само на неуротичном феномену зависности од телевизије . Можда највећа невоља која долази као последица ове зависности, јесте парализа духа, услед јачања пасивно-рецептивног примања утисака из спољашњег света .Уместо јачања активног и критичког духа у човеку, уместо живе комуникације међу људима, у друштву и унутар породице, вишечасовно гледање разноврсног програма , који најчешће нема никакву стварну културну поруку, доводи и несвесно гледаоце ТВ-а , нарочито после неколико година, у ситуацију да постају жртве свакојаког манипулисања њиховом слободом, највећим Божијим даром датим човеку. Слабљење међусобне комуникације доводи до отуђења и самих чланова уже породице, што се онда неминовно шири и на ширу заједницу људи. Физички замор и физиолошка оптерећења која наступају после вишегодишњег упорног остајања уз ТВ екран (слабљење вида, успорење целокупног метаболизма, оштећење крвотока, као и недовољно упозната оштећења настала макар и од минималног зрачења ТВ екрана, нарочито када се седи непосредно испред апарата), само су једна страна кварења , и то физичког човека. Тежа су кварења , са дужим и погубнијим последицама, која се огледају у душевном животу човека,тежа пре свега зато што су дуго времена невидљива, јер делују постепено и неприметно.

Посебним оштећењима, о којима мало ко сме да пише, изложена су деца неуких, небрижљивих, често завађених родитеља, којима деца више сметају него што их радује њихово присуство, која проводе сате пред екраном, гледајући и такве емисије које су по свему неприличне и често директно штетне за неразвијена детиња осећања и њихов још неуобличени разум. Кетрин Риз , изврстан дечији аналитичар у Енглеској, утврдила је да је за последњих десет година нормална маштовитост деце постајала све стереотипнија. Гђица Риз приписује осиромашење у оригиналности дечијих маштарија дуготрајном излагању ТВ-у. Слике се директно присвајају преко визуелних стимуланса у машту, без оне напорне трансформације која је потребна када се слике примају аудитивним или писаним путем. Више пута су новине у свету саопштавале случајеве крађа, али и убистава, што су починила деца или адолесценти под директним утицајем филмова са ТВ пријемника. Опасност дубљег и трајнијег деловања оваквих филмова и сличних ТВ програма испуњених агресивним набојем, управо је зато тако велика што ово деловање стиже до несвесних слојева нашег душевног живота и тамо накнадно почиње са разорним деловањем, управо онда када нам је свест, при гледању оваквих програма, наизглед, равнодушна, празна или неутрална. Само један од доказа за директно деловање неких деструктивних ТВ емисија на наше несвесно биће јесу снови...

Један наш мислилац из Босне тачно закључује: „ Тоталитарна друштва су свугде видела своју шансу у телевизији и пожурила су да је искористе. Телевизија је тако постала претња слободи, опаснија од полиције, жандара, затвора и концентрационих логора. Мислим да ће се будуће генерације, ако њихова способност да слободно мисле не буде потпуно уништена, згражавати над мучеништвом данашње генерације која је, без ограничења, била изложена утицају ове неконтролисане моћи “.

Др Владета Јеротић

ИНТЕРВЈУ

-Срђан Ваљаревић, рођен у Београду, 16. јула 1967.године, савремени је књижевник који у Србији има статус култног, врло читаног писца шарене биографије. -



Објавио је више романа, књига поезије и краће прозе : Лист на корици хлеба (1990), Џо Фрејзер и 49 песама (1992), Људи за столом (1994), Зимски дневник (1995), Џо Фрејзер и 49 (+24) песама (1996), Дневник друге зиме (2005), Комо (2006).

Писао је за часописе : ,,Талас“ , ,,Данас“, ,,Плејбој“.

Добитник је више награда за књижевност, како у Србији, тако и у иностранству.

● Шта си највише волео да радиш кад си био наших година?

,,Знаш, имао сам лепо детињство, баш лепо. Кад човек каже да је имао лепо детињство, знаш шта то значи? То значи пуно отвореног, слободног простора, пуно зеленила. Мислим, било је зграда око којих смо се провлачили и играли као клинци, али када си онолики, односно онолицни, онда ти сваки паркић, свака шумица, сваки травњак изгледа као непрегледно пространство, и све своје слободно време можеш да користиш на разноразне начине. Ја сам га користио на само један. На фудбал. Напуниш стомак, ставиш лопту под мишку и остатак дана проведеш напољу. Или ти напуне стомак, па истрчиш напоље“.



● А школа ? Кад си учио ако си стално пикао лопту ?

,,Нисам био добар ђак. Није да сам био немиран него ме школа једноставно није интересовала. Баш ме није интeресовала. Био сам фокусиран само на лопту, само на фудбал. То што сам био лош ђак, мени уoпште није сметало. Kажем, није ме интересовала школа, и то моје неучење много је теже пало мојим родитељима него мени. Отац је врло брзо престао да одлази на родитељски, да се не нервира, па је морала да иде мајка и стaлно јој је било непријатно. Мислим да она много боље памти моје школовање од мене“.

● Јеси ли волео да читаш и како ти је пало на памет да се бавиш писањем?

,, То с писањем дошло је много касније, није то имало везе с мојим читањем књига. Завршио сам тај металостругарски занат и већ са шеснаест година почео да радим у једној радионици на Звездари“.



● Како си се тако млад запослио ?

,,Врло једноставно. Ја сам по цео дан играо фудбал, нисам волео да учим, и једино што сам радио било је да трчим за лоптом и празним фрижидер својих родитеља. Био сам толико гладан од толиког трошења енергије. И, један дан, уђем ја у кућу с фудбала, отворим фрижидер, а отац ме пита : ,,И, је ли, шта ћеш сад са тим?“ - ,, Па , да једем“. ,,Е, па“, каже ми он ,, једе онај ко иде у школу или ради“. И ја сам прихватио да радим, али после неког времена смучио ми се живот од тог и толиког рада. Видео сам да моји другови воде лагоднији живот... И ја одлучим да наставим школовање и упишем некако дизајнерску. Е, тамо је требало да знаш да црташ. А ја једино што сам знао да цртам била је лопта. И голмана како брани. Нисам био талентован за цртање, али сам у тој школи упознао неке људе с којима сам и данас пријатељ. И то је оно што ми је школа донела.

● Шта мислиш како те доживљавају читаоци пошто си у својој песми ,,Клинч“ написао да си ,,дрипац“?

,,Немам појма, волео бих када би мислили о мојим књигама. Ако имам било какву улогу у нашем друштву, она се своди на охрабривање младих људи да не одустају од посла до којег им је стало.“



,,Зовем се Срђан Ваљаревић рођен 16.7.1967. у Београду имам мале шаке и дебеле усне имам хиљаду долара зарађених у машинбраварској радионици читам Шервуда Андерсона веома сам лош удварач не студирам ништа не говорим разговетно волим фломастере волим кад женско носи мушку кошуљу волим Патагонију волим пуњене паприке мислим да сам дрипац “

(Из збирке поезије ,,Џо Фрејзер и 49 (+24)песаме““)

● И још једно питање, када ћемо бити у прилици да читамо нову књигу ?

,,Када је завршим. Ускоро“.

● Захваљујем на посвећеном времену.

Маша Ваљаревић VI – 2



ЗАНИМЉИВОСТИ ИЗ БИОЛОГИЈЕ Да ли знате:

Да је у кожи човека распоређено око 200 000 пријемника за топлоту и хладноћу, 500 000 за додир и притисак и око 3 милона за бол;

• Да је осећај бола, ма колико непројатан био, има заштитну улогу. Пријемници за бол омогућују вам да избегнете различите опасности;

Да одрастао човек има око 10 000 квржица на језику, грлу и непцу, задужених за укус. Оне се обнављају на сваких неколико дана. Љута храна( на пример, паприка која садржи капсаицин или бибер због пиперина ) у устима активира рецепторе за топлоту, док ментол бомбона или жвака активирају рецепторе за хладно. Индуси једу веома љуту храну, а љутину ублажавају гранулама ментола које традиционално служе после оброка;



Да •

се у носу налази око 50 милиона пријемника за мирис, који могу да региструју до 10 000 различитих мириса. Сви ови пријемници су концентрисани на површини носне шупљине величине поштанске марке. Нервни сигнали се преносе у део великог мозга задужен за емоције и памћење, због тога мириси евоцирају успомене и изазивају емотивне реакције;

Да жене имају осетљивије чуло мириса јер женски полни хормони активирају пријемнике мириса;

• Да деца препознају више мириса од одраслих, јер се пријемници мириса троше одмах по рођењу. У 20. години живота чуло мириса је већ 20% слабије;

Да је најмириснија материја ванила. Њен мирис је 1 000 пута јачи од мириса белог лука, а 15 000 пута јачи од мириса лимуна;

Да око човека може да региструје око 10 000 различитих боја;

Да распознавање боја омогућују три врсте чепића, који региструју црвено, зелено и плаво светло;

Да је најсавршенији фотоапарат 1000 пута мање осетљив од ока;

Да људско око може да региструје упаљену свећу удаљену 1,6километара;

Да нам је увек задовољство да са вама поделимо оно што знамо.

Биолози ОШ“Радојка Лакић“

НАЈ НАСТАВНИК – интервју са Машом Зечевић Милић

Да ли сте одувек желели да постанете наставник? -Да,одувек сам имала тај „кликер“ за математику.

Шта вас је привукло у овом послу? -Волим да подучавам и преносим знање на друге,а за то је овај посао идеалан.

Какав однос имате са ученицима? -Одличан.

Да ли Вам је некада напорно, иако се чини да имате посао из снова? -Јесте, понекад.



Да ли сте имали посебну подршку од некога током школовања? -Да,од професора математике са факултета.

Да ли имате понекад несугласице са колегама? -Не,трудим се да одржавам добре односе и позитивну атмосферу у школи.

Да ли су деца која су исти разред у свим школама генерално иста? -Да,зато што су истог узраста.

На основу чега оцењујете? -На основу труда и ангажовања,наравно и знања.

Да ли бисте волели да Ваша деца наставе „традицију“ и да се баве математиком? -Нисам размишљала о томе. Волела бих да се баве оним што воле и да на тај начин наставе моју „традицију“ јер се и ја бавим оним што волим.

Шта бисте били да нисте наставник? -Домаћица.

Катарина Вучковић и Кристина Грбић 7

2 Препорука за читање

Кад душа заборави све жалости

Вероучитељка Радојка Никић Милиновић објавила је своју најновију књигу песама ,, Трагови чекања дугих “ у издању Удружења писаца Поета.

Песме су писане у стилу својственом овој поетеси.Ту је препознатљиво сведена форма, раскриљеност мисли, асоцијативност, као и интезитет доживљаја. Слапови стихова долазе са извора живота, сна, граничних стања свести, наслућене оностраности. Кроз исповедни тон и мотивску разноврсност представљени су падови и успони људског духа. Лирски субјекат нам саопштава да понекада наиђу дани у којима се зањишу унутрашњи немири и немост обузме. Надиру кошмарни снови са цвилећим гласовима. Испливају долине бола. Појаве се слике сузних вечери, путника који посустају под



теретом, тужних тмина, земље одевене таштином. Наиђу периоди у животу када сумраци буде само ране, а човеку се учини да сви путеви воде у суноврат. Живот постаје сив, све у њему бледо и немо.

Након рвања са сопственим тугама, немоћима, аветима почиње да се назире светлост. Живот у својој лепоти и радости тријумфује. У песмама ничу латице, њише се жито окупано светлошћу, помаљају се лептири, птице кљунова дугиних боја весело ћућоре. Чују се нежна шапутања јутра и неутихла песма природе. Радојка је песникиња која има дар запажања, способност да осећа и воли.

Песма ,, Јутрење“ дочарава коначно пронађен мир у вери. Спуша се милост Господња на душу која у молитви налази одмор од странствовања у овом свету. Након немоћи, Господ пројављује своју помоћ, од те дароване радости душа заборавља све жалости.

Маја Стевановић

Препоручујемо за читање

Добро утувљена лекција из живота

Главни лик приповетке Људска несталност је управо девојчица Коса. Да је реч о детету наратор нам поручује већ у првој реченици . Уз име девојчице ставиће и квалификатив мала . Коса је , на један посебан начин , везана за своју тетку , што нам се даје до знања још на самом почетку . Доследно ће називати своју тетку тетом , односно тетицом , тепаће јој .

Мала Коса необично воли своју тетицу .

Судећи по тој , првој , реченици приповетке наратор усваја перспективу овог детета што ће касније још више доћи до изражаја .

Да би нам то представио на што уверљивији начин Ранковић ће користити технику приповедања коју руски формалисти називају очуђење . Суштина поменуте технике је у томе што се нека ствар ( или догађај ) не назива својим правим именом него се описује као да је први пут виђена . То се постиже тако што се , на пример , усваја гледиште странца , детета ,



психички поремећене особе, животиње уместо човека . Овај књижевни поступак омогућује укидање аутоматизма перцепције књижевног дела .

Читајући приповетку Људска несталност ми се упознајемо са садржином Косиних првих сећања која су везана управо за тренутке када ово дете постаје самосвесно .

Откад зна за себе , откад су јој урезани у памети први свесни догађаји у животу , отада је и тетица вечито пред њеним очима .1

и даље ,

А мајка јој , кад дете стаде разумевати много штошта , већ савила руке око треће сестрице .

. . .

Шта је било у несвесном детињству , не зна ; али откад зна мајку вечно јој је пред очима њен слабомоћни изглед ...

Наила Максимовић

ВЕСТИ ВЕСТИ ВЕСТИ ВЕСТИ -У резиденцији шведског амбасадора -У резиденцији шведског амбасадора -У резиденцији шведског амбасадора -У резиденцији шведског амбасадора

Ученици и наставници, који су учествовали у едукативном програму Мислити креативно, у оквиру пројекта ''Креативно друштво'', присуствовали су у уторак, 28. фебруара 2012. године пријему у резиденцији шведског амбасадора и том приликом добили захвалницу за изузетно ангажовање и испољену креативност.

-Еколошка секција -Еколошка секција -Еколошка секција -Еколошка секција Ученици еколошке секције шестог разреда посетили су Дечји културни центар. Учествовали су у радионици о лековитом биљу и етарским уљима "Направи свој миришљави поклон за 2012. годину". Радионицу је водила Јасмина Бјелић Месарош, стручни сарадник Ботаничке баште. -Музичко вече -Музичко вече -Музичко вече -Музичко вече У четвртак, 8. децембра завршен је музички део СВУРФА.

1



-У сусрет поезији -У сусрет поезији -У сусрет поезији -У сусрет поезији Ученици првог и другог разреда дружили су се са песникињом Даринком Марковић. Том приликом су приказане три збирке песама за децу:Чудна планета, На крилима ветра и Долина љубави.

Збирке су обогаћење илустрацијама у боји. -Весели малишани -Весели малишани -Весели малишани -Весели малишани У холу школе одржана је приредба у којој су учествовали ученици продуженог боравка. Малишани су показали изузетно умеће у игрању, глуми и рецитовању. Приредби су присуствовали родитељи, баке, деке и други којима су весели и креативни малишани улепшали дан својим осмехом и маштовитошћу.

-Фестивал науке -Фестивал науке -Фестивал науке -Фестивал науке

Ученици од 5. до 8. разреда посетили су пети Фестивал науке и имали прилику да виде 25 научних интерактивних поставки које представљају одређене научне области. Могли су да се увере да предавачи и "тешке" научне теме и те како могу бити занимљиви и интерактивни.



-Креативн -Креативн -Креативн -Креативнa радиониц радиониц радиониц радионицa

Пројекат Креативна радионица Савског венца обухвата ученике од петог до осмог разреда. У ликовним радиооницама, које се реализују сваке среде, ученици стварају уметност за јавни простор, мурале, графите, уметничке билборде.

-Урбан фест -Урбан фест -Урбан фест -Урбан фест Као и претходних година, тако и ове, јубиларне пете године, ученици наше школе су учествују на Савсковеначком Урбан фесту. У недељу, 27. новембра, на позоришном фестивалу у Театру 78, наступали су са представом "Пет лица тражи писца".



-Светски дан заштите животињ -Светски дан заштите животињ -Светски дан заштите животињ -Светски дан заштите животињa

Y Србији и у свету обележавао се 4. октобра, Светски дан заштите животиња како би се скренула пажња да животиње требаб поштовати и водити бригу о њима.

Светски дан животиња установљен је давне 1931. године у Фиренци, када су еколози желели да укажу на положај животиња.

Поводом СВЕТСКОГ ДАНА ЗАШТИТЕ ЖИВОТИЊА у холу наше школе одржана је изложба кућних љубимаца. Ученици су представили своје љубимце, говорећи о томе чиме их хране, шта воле и како их негују. Било је разних врста паса, папагаја, рибица, маца. Ученици су имали прилику да поставе многобројна питања госту ветеринару, Новосел Душку, и да добију корисне одговоре и савете.



-ЕКО КАРНЕВАЛ -ЕКО КАРНЕВАЛ -ЕКО КАРНЕВАЛ -ЕКО КАРНЕВАЛ

Ученици четвртог и петог разреда на Еко карневалу својом кореографијом представили су дуго припремaне костиме у које су уткали много маште и креативности. Осим доброг провода сав рад и труд награђен је медаљама Еко карневала које су ученици примили са широким осмесима

-ЈАВНИ ЧАС У нашој школи одржан је јавни мултидисциплинарни час, час са темом Оптика-Хајде да заједно гледамо дугу.Учествовали су ученици од првог



-ШКОЛСКА СЛАВА И ове гтодине изведен је Светосавски програм који се састојао из музичких нумера, фолклора и драмског приказа.Поред осталих гостију, присуствовао је и Жарко Обрадовић, министар просвете.

Посета сеоској школи Лазар Станојевић



-Посетили смо основну школу у Ратарима код Смедеревске Паланке и причали смо са Јованом Ђорђевићем , директором те школе.-

1.Које године је основана ова школа?

Основна школа ,,Лазар Станојевић” основана је 1953. године.

2.Колико ђака и одељења има?

Основна школа ,,Лaзар Станојевић’’ у Ратарима код Смедеревске Паланке на почетку школе 2011/12. укупно je имала 138 ученика распоређених у девет одељења од чега је једно одељење у засеоку Ватошево.

3.Које године сте Ви почели да радите овде?

Почео сам да радим 1983. године.

4. Којим се ваннаставним активностима истиче ваша школа?

Драмским и рецитаторским...

5.Да ли мислите да сеоске школе треба да опстану и поред малог броја ђака?

Наравно, оне помажу опстанку села...



6. Умете ли да праштате ученицима и професорима? Као и сваки директор умем да праштам својим ученицима и професорима..

7.Шта највише цените код ученика?

Код ученика највише ценим искреност, одговорност и вредноћу...

8.Да ли је посао директора захтеван и тежак?

Много је захтеван и тежак...

9.Да ли можете да се похвалите неким успехом?

У прошлој школској години могу се похвалити за освојено прво место на општинском такмичењу из техничког и информатичког образовања, које су постигли ученици Лазар Пинторовић и Марко Урошевић..

10.Шта бисте за крај препоручили својим ученицима?

Препоручио бих им да раде више и да постигну најбоље резултате на такмичењима...

Такође, замолили смо Јелену Јовановић, ученицу седмог разреда, да нам опише како изгледа један њен дан.

Устајем у пет сати да нахраним стоку. Кад завршим послове у штали, спремим доручак и књиге за тај



дан и негде око седам пробудим баку да пије лекове и брата за школу...

2.Да ли ти неко помаже у свом том послу?

Нико ми не помаже јер родитељи су у то време на послу, а бака је болесна... Знам колико ми родитељи раде и колико се боре за мене и мог брата..

3.Колико ти највише треба до школе?

Пешачим пола сата до школе јер живим у забаченом месту.

Jасмина Петровић VIII/2



НА РУЦИ И ЗИДУ СТОЈИМ И НЕШТО У СЕБИ БРОЈИМ ОВЦА СВАКЕ ГОДИНЕ ОВА ДАМА СВРАТИ У ДВАНАЕСТ САТИ ВЕТАР

КАД МЕ УХВАТИШ, ОНДА ВРАТА ОТВОРИШ НУЛА

ИМАМ ВУНУ ОКО ТЕЛА, ЖИВОТИЊА САМ ЈЕДНА БЕЛА САТ

НА ПЛАВОМ ТИГАЊУ ЈАЈЕ НА ОКО И ГЛЕДА НАС ОДОЗГО КАО СОКО КОСА

УВЕК ДОЂЕМ С НЕКЕ СТРАНЕ, ЛИШЋЕ НОСИМ, ЛОМИМ ГРАНЕ НОВА ГОДИНА

КРОМПИР И КРОМПИР ДАЈУ ЗБИР- ЈЕДАН КРОМПИР КВАКА

СА МНОМ ЈЕ МАЊА ТРАВА И ЛЕПША ГЛАВА СУНЦЕ

ВУК САМ НА ДВЕ НОГЕ, НЕ ПЛАШИМ СЕ БАБА РОГЕ ЧОВЕК КОЈИ ЗОВЕ ВУКА

ПЕШКИР МИ ЈЕ ДАЉИ РОД, СА МНОМ МОЖЕШ ОБРИСАТИ ПОД ОГЛЕДАЛО

КАД У МЕНЕ ПОГЛЕДАШ, СЕБЕ УГЛЕДАШ КРПА



МОЈ ГЛАС ЧУЈЕШ СВАКОГ ДАНА, УЈУТРУ, КАД ЈЕ ЗОРА РАНА ПЕТАО

ЂАЧКИ БИСЕРИ ПРОФЕСОРСКИ БИСЕРИ

НАСТАВНИК:.,,КО ЈЕ СМИСЛИО ПИТАГОРИНУ ТЕОРЕМУ?“ ПРОФЕСОРКА:,, ЈЕСИ ЛИ ТИ ГЛУВА ИЛИ... ТИ

УЧЕНИК:,,ПА, ЗАР НЕ ЗНАТЕ ? АРИСТОТЕЛ.“ ФАЛИ НЕКИ ЧИП У ГЛАВИ?“

НАСТАВНИК:.,,ШТА ЈЕ СРАМОТА ?“ ПРОФЕСОР: ,, ПИТАГОРА ЈЕ БИО ГРЧКИ ГРК.“

УЧЕНИЦИ:,,СРАМОТА ЈЕ УДАТИ СЕ ПРЕ БРАКА.“

Б M A M A Ц T Л A В E Љ З J У Л M E Л Ц M Б Ћ T В Б Ф З С И J O В E И У

НАЂИ РЕЧИ СКРИВЕНЕ У ТАБЕЛИ: И Р Б У Ц T З Ф Р Б Л З В A E Ф O Л С К З A E Б

-МАМА, ОТАЦ, ЋЕРКА З Т Н И E T A Ц Б K O И Ј Н У Б Р Б A Н Ф Ђ A K O Н E И Р O Г Ц E Г Г T

-СИН, СТРИЦ, БЕБА

Р Б Ц У Ф З У Г Б М И Б Е Ц Р E E E O Д Ф T Г С

-ДЕДА, СЕСТРА, БРАТ

Д O З E M Б Б K E Ц Г И Р С E С Т Р A У Г Д T Н

-ЛАВ, ОРАО, ЗЕБРА A Л Х С М A Ф Б У O A E A Ф Г Џ A K Ц T M П O И

-ЂАК, ЏАК



СУДОКУ

МАША ВАЉАРЕВИЋ КОСТА ПАУНОВИЋ VI 2





Јована Ристић 5/2 Јована Ристић 5/2

Катарина Јоновић 5/2 Катарина Јоновић 5/2

Виктор Јевтић 8/1 Јована Новаковић 6/2

Милица Бабић 8/1 Лука Бујагић 7/1









МАЈА ГЛАВНИ УРЕДНИК:

СТEBAHOBИЋ ЛЕКТОР:

НАИЛА МАКСОИМОВИЋ

ТЕХНИЧКИ УРЕДНИЦИ:

МАША ВАЉАРЕВИЋ, КОСТА ПАУНОВИЋ, НИКОЛА РЕБА, УРОШ СТАНИМИРОВИЋ ИГОР ГАВРИЛОВИЋ

ПИСЦИ: УЧЕНИЦИ ШЕСТОГ И

ОСМОГ РАЗРЕДА